Šta je sve droga učinila za čovečanstvo: doping

Da odmah izađemo na crtu i napišemo ono što svi znaju: većina velikih sportskih uspeha koje pamti ova generacija je ostvarena zahvaljujući ili bar uprkos dopingu. Svaki novi rekord na 100 metara, svaka trojka u poslednjoj sekundi, svaki neočekivani pobedonosni gol protiv Javora za ulazak u kvalifikacije za Ligu Evrope može se dovesti u vezu već sa nekom vrstom „sredstava za pospešavanje performansi“, jer ako bismo pitali kojekakve agencije za borbu protiv dopinga, u doping se računa i kafica i čašica ljute loze pred tekmu i orbit s ksilitol-karbamidom. Kada bismo ih još i uzeli za ozbiljno sa tim debilnim spiskom, od olimpijskih sportova bi ostala samo budistička meditacija.

Pošto je „doping“ jedna od onih reči koje ne znači ništa konkretno –  isto kao „droga“, samo neka kao sportska varijanta  –  bolje bi bilo reći „supstance za poboljšanje performansi“. E, ali zašto pišemo o njima? Dotične supstance nisu mnogo učinile za čovečanstvo. Nisu zaslužne ni za kakav revolucionarni naučni brejktru, umetničko delo ili tetovažu na levom guzu koju na sebi provališ tek sutradan popodne. Ali, učinile su nešto neprocenjivo: donele su nam sate i sate kvalitetnog sportskog uzbuđenja i neiscrpne teme za razglabanje uz pivo pred dragstorom! Za šta smo im adekvatno večno zahvalni i zbog čega treba da odjebu svi glodari što kenjaju o tome kako je „doping“ nešto što bi trebalo zabraniti i naslađuju se kada sportista ošine na testu pa ga praktično otpuste s posla. Alo, glodari: dopingovanje u sportu ne samo da je uobičajeno, nego je i neizbežno, a kad  govnovaljasto insistirate na tome da je „doping loš, mkej“  to zvuči kao TRALALANEČUJEMTE koje se zaori iz sedišta FIFA kad god neko pomene „čelindž“ ili „pregled video snimka“.

Racionalizacija za zabranu dopinga se može svesti na dva razloga: škodi organizmu i nije fer. Oba razloga su kolosalno slepačka i zaslužuju da im što brže, više, jače razorimo čmar, zaslužuju to snažno kao što Velja Ilić zaslužuje da u sledećoj hotelskoj sobi u koju uđe zatekne rasnog afganistanskog hrta i svog tasta obučenog samo u korset, sa mudima namazanim mlečnom čokoladom.

„Doping škodi organizmu JEL MISLI NEKO NA DECU AAA MENZIS?“

Prva reakcija svakoga ko je čuo ime Airton Sena ili Pjermario Rosini ili je pogledao više od 20 minuta bilo kojeg sporta  bi trebalo da bude – care, sport škodi organizmu. Druga reakcija, u old skul grčko-rimskom stilu analize bi bila: pošto su supstance za poboljšavanje performansi jedna raznolika bagra, o čemu tačno pričamo? Kako škodi? Ko škodi?

Ubedljivo najčešće se za pingdo koriste steroidi. Ova još uvek nedovoljno skapirana jedinjenja su pre par decenija bila zvezda u usponu svekolike medicine, a i dalje se prepisuju kao sačmara-terapija za gomilu oboljenja, kao čudotvorni eliksir koji ubrzava regeneraciju organizma na ćelijskom nivou.  U suštini, steroidi su sintetički hormoni koji se inače nalaze u telu. Sportiste pre svega zanimaju anabolički steroidi, oni koji simuliraju testosteron, estrogen i neke druge hormone, ali ponajviše testosteron – i koji su ključni za stvaranje proteina u telu. A u telu proteini znače mišiće, te je korak iz medicine ka fizikalijama bio sasvim logičan i očekivan… Pa čak i kada su provalili da krljanje testosteronom kod muškaraca  izaziva pojebavanje hormonalnog balansa koje vodi ka smežuranim muda i napupelim sisama, a i nekim ozbiljnijim boleštinama jetreno-kardiovaskularnog tipa, ljudi su nastavili da to rade. Jer, kao prvo, veće su ti šanse da polomiš vrat dok izvodiš upijač nego da ti prsne jetra ili te klepi čuka od steroida.

A kao drugo i važnije, steroidi i druge zabranjene supstance za poboljšanje performansi – opijati, sedativi, analgetici, diuretici, pa čak i stimulansi kao što je kofein – za razliku od recimo pljuga daju nekakvu konkretnu prednost. Koja je u vrhunskom tj. profesionalnom sportu sve, jer biti brži i jači i koncentrisaniji znači bolje rezultate, znači više para za samog sportistu i za upravu i za sportski savez i za kladionice, znači dalji prosperitet  i za BMW i za Burberry i za karipska ostrva. Zato svaki profesionalni sportista ima do jaja jak motiv da ih koristi. I danas, kada su ulozi u sportu sve veći kako raste potreba da se popuni medijski sadržaj – jer ga ima sve jebeno više – taj motiv je sve jači i nigde neće da ode tek tako, osim ako se ne uruši sve od MOK-a do UEFA i iz groba ustane Sokrates da s Ducijem Simonovićem ognjenim mačem privede svet pravednom kraju.  Valjda će neko od čelnika moćnih sportskih asocijacija uskoro shvatiti da sve veći broj ljudi od kojih im direktno zavisi prihod tretiraju kao prestupnike i da je to idiotluk sovjetskih razmera. A onda na red dolazi PR i kreću (tačne) priče o tome da kad bi doping bio dozvoljen, lakše bi moglo da se kontroliše koliko se koristi i da se reaguje na loše propratne efekte, pa bi bilo i manje rizika – i svi zadovoljni.

„Ali, to je NEFER AAARGH PJER de KUBERTEN 4EVER!!1“

Pa dozvoli svima i neće biti nefer. Ovako ionako muljaju svi koji mogu, a ako ih uhvate, najlakše se izvlače oni s najviše para ili veza. Koji ionako imaju nefer prednost, para i veza. Ja bih ponovo počeo da gledam fudbal kada bih mogao da gledam kako neki namunjeni kiborzi iz Čelzija ili Reala dočekuju Zvezdu koja je konačno opet uzela trofej i prošla kvalifikacije za Ligu Šampiona, sve zahvaljujući čudotvornom koktelu matičnih ćelija razvijenom na institutu u Kragujevcu (jer  ništa drugo ne može sad da pomogne, budimo realni). Samo lepo dodaj dopingovanje kao još jednu u nizu nefer prednosti kojih u svakom sportu ima kolko oćeš. Šta je s visinskim pripremama? Onaj ko može da ih priušti, jača kardiovaskularni sistem! Šta je s nutricionistima? Kvalitetna i ciljana ishrana čini razliku u mišićnoj masi i metabolizmu! A nema svako para za to, jebite se. A bre, zar nije i genetika prednost? Dinarci bato, prosek 1.85cm, prvi u svetu, ajde na basket, pičke indonežanske!

Ko uopšte određuje gde prestaje „prirodna“ prednost a gde počinje „neprirodno“ varanje? Državna agencija jebena? I kakve veze ima ako je poenta da cela stvar bude bolja? Je l’ nije u redu da naučni istraživač rokne aderal ili neki takav amfetamin da bi se iskulirao i bolje fokusirao na projekat? Je l’ varao u nauci? Koga boli kurac, bitno je da mi telefon ima još šurnaest miliona boja i da mi se brže digne Chrome i taj isti kurac. Isto tako, svakoga ko voli (da gleda) sport nije briga, nego daj da vidimo krv u kavezu, daj da vidimo sto metara za 9 sekundi na Olimpijadi, daj da vidimo ćomugu odvaljenog od esida kako pičuje meč bez da mu iko pogodi loptu (ovo samo ako smo debeli Ameri koji se lože na bezbol). Uostalom, vrhunski sportisti već maltretiraju svoje telo na toliko kreativnih načina, da je jedan od najvećih mitova savremenog sveta da su oni neki super-zdravi-ljudi i da će živeti duže od nas civila… Dobro, hoće, ali zato što imaju keša da odu na kliniku u Švici da ugrade novu jetru iz Pakistana.