Šta je sve droga učinila za čovečanstvo: muzičko izdanje
Sastavljanje liste muzičkih dostignuća ostvarenih pod uticajem psihoaktivnih supstanci prevazilazi mogućnosti bilo kog sajta i mozga koji nije na DMT-u, jer ko što reče Bil Hiks: „Znate svi oni muzičari čija muzika vam je ulepšala život tokom godina? Mnogo jebeno nadrogirani.“ Muzika i droga idu zajedno kao lateks i lubrikant – i posledice su prečesto jednako zajebane. Nema poente raspravljati o ukusima, jer uvek će se naći neko da kenja o tome kako je ova ili ona stvar sranje, ali zato isto tako nema rasprave o tome da je muzika koja sledi bila enormno popularna i da je nastala dok su autori bili odvaljeni kao auspuh sa jugića teča Milorada posle noćnog džojrajda niz Grdeličku klisuru.
David Bowie – Station to Station
Rane sedamdesete godine XX veka su donele poslednja iskašljavanja hipi kulture posle decenijski dugog cima džointa, kao i povratak muzici bez druge poruke osim „ajde, Kato, ajde, zlato od šljokica da pospemo po sebi i đuskamo dok se boje ne rastope“, oličenoj u disku i glam roku. Čovek koji je iz svemira pao na Zemlju bio je prethodnik i predvodnik ovog hedonističko-stilističkog talasa… Sve dok se odjednom, 1976. nije naizgled unormalio, izašao iz kostimografije polno neodlučnog Čarobnjaka iz Voza, obukao frulica-lonice i sako, sveo farbanje kose na svega par pramenova ljubičaste i objavio Station to Station, album koji je razjebao više mladih umova nego saznanje da Ivana Žigon zapravo ne postoji. Ipak, razlog za njegovu najnoviju metamor-fotu je postao očigledan svakome ko ume da pravilno protumači stalno šmrcanje i kese ispod očiju: kokain. Bouvi je tokom tih par godina praktično samostalno gurnuo Kolumbiju u doba tinjajućeg građanskog rata i utro put usponu Pabla Eskobara, živeći na trostepenoj dijeti od paprika, mleka i koksa, okružen staroegipatskim relikvijama i dimom crnih sveća, u tripu da mu sa prozora stalno skaču samoubice i da ga progone duhovi Stonsa (koji su tada još uvek bili živi). Usput je napravio i svoje remek-delo, album koji je istovremeno bio i čist pop i transmisija iz dubina poremećene psihe koja peva odu belom prahu, jer tada je sebe nazivao „Mršavim Belim Vojvodom“. Dobro, Bouvi, kapiramo, mnogo voliš koks – da, ti si jebeni koks!
Dokaz: The return of the Thin White Duke, throwing darts in lovers’ eyes. The return of the Thin White Duke, making sure white stains
Alice in Chains – Dirt
Sijetl, krajem osamdesetih. Miris Pacifika, teške industrije i flanelskih kariranih košulja natopljenih znojem porodili su novi zvuk teških gitarskih rifova. Dok se Krt Kobejn zanosio pankerajem i Piksizima i provaljivao da ne moraš da umeš ni da pevaš ni da budeš harizmatičan da bi bio rok-zvezda, neki drugi ljudi su slušali Blek Sabat, Hendriksa i spid metal i skapirali da to može da zvuči još bolje ako se uspori i ubaci vokalna harmonija od koje se topi polikolor sa zidova. Sve što im je bilo potrebno da bi došli do tog otkrovenja je bio talenat i jedan dobar šot pravo u gan. Dnevno. Dotični momci su se zvali Džeri Kantrel i Lejn Stejli – a prvi se još uvek zove, dok se drugi nije odazivao na telefonske pozive i kucanja na vrata, pa su ga našli naduvenog na gajbi dve nedelje posle overe. No, sve to je došlo kasnije. U periodu najgrđeg kolektivnog zlorabljenja dopa, njihov bend je proizveo niz albuma koji su svojom mešavinom akustike, teških rifova i anđeoskog dvoglasja bili nešto do tada nečuveno u svetu metala i teškog roka – ali, krunu od gumenih traka i sprženih kašika predstavlja Dirt, album koji je najbolje ikada uspeo da otelotvori taj iskonski osećaj bola u kurcu za sve drugo što nije hors i muzika.
Dokaz: What’s my drug of choice? Well, what have you got? I don’t go broke and I do it a lot!
Outkast – Hey Ya/The Way You Move
Američki hip-hop je, zahvaljujući mutiranom užasu iz dimenzije večnih tinejdžerki zvanom MTV, postao smrtonosni koktel sačinjen od pozeraj-stihova o podizanju čaša i tarenju dupeta u klubovima, uz garnirung jeftinih “huk” refrena koje pevaju autotjun androidi, pa preliveno preko instrumentalnih linija za koje ti je od muzičkog obrazovanja dovoljna kineska novogodišnja razglednica s biperom koji pišti “Džingl bels”. Ali, sve to je moglo biti drugačije, samo da CIA američkim crncima nije uvaljivala toliko prljavog kreka u poslednjih 30 godina. Dokaz da sve to može mnogo bolje postoji, i obučen je kao dobri pimp iz bajki koji ženama donosi jednaku dozu bundi od nerca i razumevanja, a muškarcima pičetinu dobro podmazanu masnim bitovima i blaženstvo nemogućnosti razgovora jer je muzika toliko jebeno glasna i gotivna! Doza manijakalne energije koja grune čim počne “Hey Ya”, beskompromisna želja da se iz farmerki i haljinice sklizne u znoj i kurton kada krene “The Way You Move”, ma ceo dupli album Speakerboxxx/The Love Below vrišti samo jednu reč u sinesteziji boje i zvuka: EKSERI! Da, Andre 3000 i Big Boi su znali šta im treba da zakucaju (pdum-tiš!) svoja imena na svetlosnu godinu iznad ostalih plagijatorskih “producenata” koji ili prave shitove tako da ima mesta da se u trećoj strofi pojavi Ludikras ili bacaju komade bajate sremske slanine Pitbulu. Tajni sastojak je: tableta pre snimanja, tableta na snimanju, i naravno tabletica posle, da se proslavi to što su napravili do sada najbolji dens album XXI veka, a krenuli su iz kuće samo da operu kola.
Dokaz: oh think you’ve got it ohh you think you’ve got it but got it just don’t get it till’ there’s nothing at AaaaaaaaAAAAAAAaaaaaaAAAAAAaaa
Jimi Hendrix Experience – Sve!
Dobro, ovo ste verovatno očekivali. Ali čisto da potvrdimo: sve što je Hendriks napisao u periodu od 1966. do svoje smrti četiri godine kasnije, bilo je pod uticajem iskakanja mozga iz šina koje je iskusio prvi put kada mu je riba Kita Ričardsa sipala esid u burbon. Prpl hejz se spustio na vijuge, gitare su se srele sa upaljačem na podijumu od benzina, vetar je vikao „Meri“, a američka himna nikada posle nije uspela da zvuči dostojanstveno. Urbana legenda kaže da ga je zbog ovog poslednjeg CIA i ubila. Uvalivši mu prljav krek.
Dokaz: nije potreban.
Guns N’ Roses – Appetite for Destruction
U doba kada je rokenrol pretio da se svede na natapirane tapire koji pevaju samo o tome kako žele da rokenrolaju celu noć i plode plavokose bimbare – ne da ima nešto loše u tim temama – na mestu koje je i tada, kao i sada bilo žarište površne zabave svih oblika i medija, Los Anđelesu, okupila se šarolika ekipa propaliteta koja je imala tu sreću da poseduje kombinovani dar za muziku veći od svih takmičara u „Ja imam talenat“ sa svih nacionalnih televizija i sezona na gomili – kao i stav „jebe mi se za sve“ odvrnut do 11. Na velelepnim ruševinama dva propala benda, nađubrene sanducima Džeka i oplođene prahovima maka, nikle su zajebane ruže: sa utokama. Eksl, Sleš, Daf, Izi i Stiven su se sa na koncertima pojavljivali sa par sati zakašnjena, odvaljeni od života, i odvalili bi publiku od štrokavih rifova, solaža i vrisaka, da bi otišli dalje na partijanje, razdevičavanje maloletnica i pravljenje novih pesama. Na turbo-busteru pajda, viskija i mladalačke sperme, stvari kao što je “Paradise City” bi nastajale za pola čuke u kombiju koji vozi iz kluba na afterparti, dok je “Sweet Child of Mine” počeo tako što je Sleš nadrogiran uporno svirao karnevalsku melodijicu da nekako razigra urađene prste sve dok ostali nisu rekli: „Jedi kurac, čupavi, daj da i mi nešto sviramo dok ti tu smaraš!“ Kasnije, kada su se očistili jer im se Eksl, koji se prvi istrejtirao, nije skidao sa jaja, prerasli su u mastodonte operetskog roka i naravno, zgasnuli. Ali, najjače pesme su im i dalje ostale one prve, true himne rokerskom životu, tačnije pajdu i jeftinom alkoholu.
Dokaz: Shoved it in the bindle and I shot it in the middle and it it drove me outta my mind!
Rođa Raičević – Tako je suđeno
Domaći predstavnik nije mogao biti niko drugi nego najveći rokenrola koga je Srbija imala u poslednjih 20 godina. Misliš da se zajebavamo? Svi kriterijumi su tu: neosporan muzički talenat (redovni gigovi i leskovački voz od hitova tokom godina), poduprt muzičkim obrazovanjem (Rođa je bio student Muzičke akademije u Beogradu), što je rezultiralo time da Rođa tokom jedne prosečne večeri odvoji više pičetine nego što je bilo na svim koncertima Brejkersa od osamdesetšeste naovamo i uspe da spička više para nego što je Bora Čorba mogao da dobije da mu je onomad Bromapojkarna prošla protiv Falkenbergsa. Rođa je još povrh svega bio i perspektivan odbojkaš, ali su ga zbog „dopinga“ doživotno diskvalifikovali. To ga nije sprečilo da se i dalje dopinguje, ali u novom sportu, pisanju legendarnih pesama, u kome je surovo objašnjavao. I da, našli su ga mrtvog sa kamenom erekcijom i rasturenim kesicama koksa po gajbi, i to zato što je kurva s kojom je bio pozvala hitnu. E, to je folkenrol.
Dokaz: Jedno si ti, drugo sam ja, tebi je raj, a meni kraj, ti ćeš na nebo, ja na dno, tako je suđeno
