Šta je sve droga učinila za čovečanstvo: opijati

Opijat je naziv koji se ispravno koristi samo za određene droge: heroin i njegovi stariju braću, morfijum i opijum. O ovim veselim drugarima ćeš čuti svakakve priče koje se uglavnom svode na „mojne“. I tu nema neke preterane mudrosti. Jedini siguran način da pobediš u toj igri jeste da je uopšte ne igraš. Jer opijati su jebeno to. Kakvi kokaini, kaki kurac amfetamini: ako želiš da ti bude brate lepo, lepo šineš lajnu horsa u nos. A ako hoćeš da ti bude mnogo lepo, zna se, jurenje zmaja ili gan oko ruke. Opijati su ril dil, ono na šta tvoja baba pomisli kada se kaže „droga“: kašike, smrdljive gajbe, slušanje Nirvane – a kosmička zajebancija je u tome što se svi dobijaju iz cveta čije seme ista ta baba rola u patišpanj. I dok se sa semenom susreo svako ko u bližoj okolini ima žensko biće prečanske krvi, sa prahom koji se dobija iz cveta se sureću oni koji u bližoj okolini imaju socijalne slučajeve, umetničke stvaraoce ili Firčija.

Opijati nisu baš mnogo toga učinili za čovečanstvo osim što su nam otkrili koncept bola u kurcu. Ne znam šta je prolazilo kroz glavu primatu ili homo erectusu koji je prvi pomislio da bi bila skroz okej ideja da lizne belu ceđ iz pupoljka maka. Možda je bio do jaja gladan. Možda mu je bilo do jaja dosadno. Ali, ono što sigurno jeste da mu je posle bilo do jaja. Kad bih imao vremeplov, kad bih mogao da sretnem tog prvog uživaoca opijata, stisno bih mu šaku za njegove epohalne anestetičko-medicinske zasluge – a onda bih mu stisnuo jajca kao dve mlade smokve, splat, i obrisao posledični pekmez o svoju novu duksericu s kapuljačom, da se ne reprodukuju ti ćomanski geni i da se ne zaboravi kako sve zajedno može da nas zajebe samo jedan majmun.

Mada, time se u suštini ništa ne bi značajno promenilo. Kad-tad bi se našao neki drugi veseljak, da li u paleolitu ili na antičkom Kritu (Minojci su bili opasno navučeni na beli svrš iz pupoljaka maka, od njih nam je ostalo da ga zovemo opijum) spreman da eksperimentiše trpanjem cveća u usta. Jer to ti je čovek, živina. Biolozi bi rekli: omnivore, a mi bismo rekli – jedeš ne pitaš, pa tako na dvesta hiljada govnjivih trnjina koje proba tvoje pleme, od jedne neki umru iskenjavajući sopstvena creva, od druge neki samo oćelave, a iz treće ispadne super-džek pot koji po super tarifi vodi u zemlju Oz.

Opijum je takav slučaj: sadrži 12% morfijuma, magičnog molekula koji se vezuje za opioidne receptore u nervnom sistemu i stvara taj jedinstveni osećaj gotive (u trenutku dok se vezuje) i nestanka svih briga (kada se jednom poveže). Euforija koja krene pri udaru je na nivou postigao si pobedonosni gol u finalu Lige Šampiona, podigao trofej, proslavio uz partijanje i profesionalnu pratnju, a pri tom nisi Predrag Mijatović – i sve to sabijeno u nekoliko sekundi. Ono što sledi posle može da traje i po nekoliko sati i u suštini nije ništa spektakularno: narodski se zove otupelost, a stepen do kojega ćeš da glumiš šunku zavisi od količine/čistoće unesenog opijata. S malom dozom, biće ti taman kul sve, i cene u Maksiju, i tip koji na žurci prekida Femi Kutija s novim remiksom Keti Peri fičring Pitbul, i riba s pirsovanim jezikom koja ne zatvara usta na temu toga da svi treba da izađemo na izbore i glasamo za manje zlo. S većom dozom, zaboravićeš sva sranja u životu. S overdozom ćeš prosto zaboraviti da dišeš.

Za to što su opijum i njegovi derivati popularni kroz vekove i meridijane, možemo da krivimo Kineze (usavršili masovno uzgajanje maka i proizvodnju opijuma), Engleze (želeli da sjebu Kineze i masno zarade prodajom opijuma kineskom narodu pošto ga je car zabranio, čak i par puta zaratili zbog toga, posledično postavili temelje za čitav sistem međunarodne trgovine pajdom), Amere (CIA je kasnije razvila posao koji su Englezi započeli u Zlatnom trouglu), Fridriha Zertirnera koji je prvi izolovao morfijum iz opijuma i olakšao nam svima prehlade na neočekivan način ili Bajer korporaciji, čiji mudraci su dodali par molekula na morfijum i omogućili tako bržu apsorpciju iz krvi u neurone, a rezultat mrtvi ladni reklamirali kao „neadiktivnu zamenu“ pod imenom Heroin.

Ipak, svako ko je probao hors u dubini duše zna da za sve to nemamo koga da krivimo osim sebe. Kao svaka živina, prirodno smo alavi na sve što otupljuje bol, a i što da ne budemo, kad je ovaj život dolina bola, za većinu non-stop, za svakog ponekad. A pajdo je lak odgovor na bol, super-jebena-moć u borbi protiv bola, zgodno spakovana u kesicu, lutka koja je samo 20 jura i telefonski poziv daleko. Ipak, tužna je istina da od toga kakav si čovek zavisi kako ćeš tu moć koristiti, jer s velikom moći dolazi i bla bla drk svrš znaš već.

Istina je da pajdomani umiru, ali je isto istina da ih ne ubija pajdo. U nekom hipotetičkom idealnom slučaju da si Lu Rid i radiš samo i isključivo čistak, jedini negativni efekti su epski zatvor (ima opioidnih receptora i u digestivnom traktu) i naravno, to što si navučen. Što u suštini nije problem, dok god imaš droge. Čak ni od naglog skidanja ne možeš da rikneš sem ako već nisi bolestan od bubrega ili srca ili nekog autoimunog oboljenja – za razliku od skidanja s alkohola, gde beli miševi delirijum tremensa mogu ladno da ti uđu u čuku i zaustave ceo sistem.

Raspali gangrenozni Džared Litoi kakvi dolaze pred oči od previše gledanja „Rekvijema za san“ su u stvari samo najvidljiviji segment ćomanske populacije, kao kad bi na osnovu učesnika Velikog brata donosio zaključke o tome kakav je čitav narod. Ispod ovog šljama koji bode oči, sakriven je ogroman ledeni breg funkcionalnih uživalaca, miliona ljudi koji imaju regularan posao, šišaju se na trojku sa strane i vode po svim kriterijumima normalan život, osim što kad treba da se uveče iskuliraju pred TV-om, cimnu liniju ili pojure zmaja, a ponekad i grunu supozitoriju u bulju, što da ne, najbrže šljaka a ne bodeš se, kulturiška varijanta.

Igla kao metod unosa je u stvari glavni razlog aure bolesti koja se vezuju za pajdo. Jeste da daje najbrži rad, pa je zato i dalje popularna, ali… Kao prvo ubrizgavaš direkt u krv i paracetamol, kofein, kakao ili šećer u prahu kojima se droga seče, što pojebava funkcionisanje organizma na razne dodatne načine. Kao drugo, gde su ubodi, tu su i potencijalno smrtonosne infekcije koje hoće da navrate baš u trenutku kada se tebi živo jebe za asepsol i vate.

Autentična zajebanost samog heroina – i opijuma i morfijuma – je u tome što niko jebeno ne zna da li ćeš se navući ili ne. Hemija prilikom recepcije opioida je jasna, ali hemija zavisnosti je bar za red veličine komplikovanije pitanje koje još uvek nije razrešeno. Što će reći, na pajdo se mnogi navuku baš brzo, neki se navuku na male doze i ne traže više, mnogi ne mogu nikad da se skinu a neki se skinu i ne vraćaju se. Naravno, ne treba zanemariti ni spoljašnje faktore, jer mnogo je lakše završiti lutku u centru Beograda nego u centru Rijada i mnogo je lakše navući se kada imaš stalni izvor keša. U svakom slučaju, svaki put kada uzmeš je kocka, bez obzira na to koliko si se puta pre toga radio, jer uvek može da se dogodi da je baš ta doza bila presudna za navlaku.

A ako se navučeš, onda sve postaje izuzetno prosto: za sve se pita njegovo veličanstvo hors. I takvo stanje će opstati, jer najtužnije i najurnebesnije je to što mnogim ljudima takvo stanje odgovara. Daj bre da ne moram da razmišljam, daj mi jedan jednostavan život, napred Marjan Rističević! Paradoksalno, imaš žestoku motivaciju da šljakaš i zaradiš, jer pošto završiš sa šljakom, sledi najjača nagrada – završićeš i pajdo i onda ostatak vremena nema potrebe da razmišljaš ni o čemu. Posle svega, siguran sam da su Kinezi u stvari na to mislili kada su rekli: „Prvo čovek uzima opijum, onda opijum uzima opijum i na kraju opijum uzima čoveka.“