Šta znači biti averidž?

„Da vam kažem, biti idiot i nije neka divota“. Ovako Vinston Grum započinje svoj roman o Forestu Gampu (da, jebiga, ima i knjiga), savantu dobre duše, niske inteligencije ali neobičnih sposobnosti. Sa druge strane, biti averidž jeste divota. Averidž je poklon prirode, jaka ruka u partiji pokera koju igraš sa bonobo majmunom i kromanjoncem koji pati od Daunovog sindroma. Biti averidž je osnova pojedinačne sreće i prokletstvo velike grupe.

Sam pojam “averidž” je posrbljena verzija engleskog “average Joe”, kojim Ameri označavaju prosečnog pripadnika svog naroda. Dok uticaj mešanja engleskog u srpski nije bio toliko očigledan, averidž se zvao Marko Marković ili Petar Petrović. Zanimljivo je da skoro svi narodi sveta imaju neke svoje averidže, pa tako Finci imaju averidža koji se zove Matti Meikäläinen, kod Grka je toΓιώργος Καραμήτρος, a kod Kineza 陳大文.

I sad, zašto je zapravo do jaja biti averidž a u isto vreme i opšta kataklizma? Odgovor na jedno pitanje je ujedno i odgovor na drugo. Prva i osnovna definicija averidža je da je to biće neprogramirano da misli, algoritamski dizajnirano da obavlja osnovne, u najboljem slučaju lakše napredne egzistencijalne i društveno korisne funkcije i uvek je potčinjeno višem biću. Kao nagradu za to dobija set određenih benefita koji ga čine srećnim, spokojnim i čuvaju ga unutar ljušture, te je, samim tim bezopasno po pomenuta viša bića. Te nagrade su se u robovlasništvu zvale hrana, voda i podaren život jer je, averidž tad logično bio rob potčinjen svom vlasniku. Kasnije je rob dobio prividnu slobodu, parče zemlje koje bilo njegovo i koje je mogao da obrađuje ali tako da dobar deo prihoda da svom superioru.

Danas averidž ima apsolutnu slobodu ali je jedino što zapravo želi, to da je zapravo i nema. Averidžu je lakše da bude rob. Naravno, ne rob od pre 2000 godina koji rinta 16 sati dnevno za koru hleba i šaku ucrvljanog pirinča. Mudar ali zao čovek je ukapirao kako da upravlja averidžom danas. Jednostavno mu pruži ono što želi a zauzvrat mu jedino oduzme želju da misli. Jer ako averidžu oduzmeš razlog da misli, on nikad i neće misliti, biće mu lepo tako kako mu je. Čak i kad mu nije baš po volji, averidž misli da tako treba, pa mu je opet dobro. Jer može biti i gore, tako je čuo.

Kad kažem da je averidž biće neprogramirano da misli, pod tim ne podrazumevam da je averidž fikus ili kolonijalni bičar. Naravno da averidž misli, ali to čini na jedan drugi način. Ne upišava se on u gaće, kapira da treba da pospremi haos u kući kad mu neko dolazi, ume da napravi razliku između onoga što voli, onoga što mu je nepotrebno i onoga što ga nervira. Doduše ne zna uzrok tome, jer je averidž operisan protiv dva najbitnija pitanja čovekove egzistencijalnosti, ona jedina dva pitanja koje guraju čovečanstvo unapred – “kako?” i “zašto?”. On se to nikad ne pita jer je naučio da se bavi posledicama a ne uzrocima.

Život bez bavljenja uzrocima proširuje radijus zone komfora, naravno da je ona veličine Jupitera kod averidža. Averidžu malo šta smeta i ekstremno je prilagodljiv, on nema jasno definisan stav ni prema čemu u životu, zbog toga je tako amorfan i sklon manipulaciji. On muziku deli na narodnu i zabavnu (ej zabavnu!), u principu sluša sve, doduše ponajviše mu odgovaraju linearne note, voli festival ispraznosti u generičkim pop baladama, prijaju mu te jednolične rime i trivijalni motivi u lirici koji se glatko stapaju sa njegovim parazitskim bićem dok u nedelju pre podne pere auto. Priznaje kako mu se gadi turbo folk, to je seljačka muzika, al jebiga “nema slavlja bez narodnjaka, hehe”.Iste takve filmove gleda i iste takve knjige čita, sreća mu je lepa samo dok se čeka, jer nije baš da je previše razmišljao o značenju sreće al ipak nema problema da taj citat stavi na kaver, pod uslovom da tamo ne bitiše onaj Dučićev o Hrvatima ili fotka sa 10 trudnjača sa natpisom “ovo se zove parada ponosa”.

Jer oplođena jajna ćelija od strane spermatozoida i jeste najveći životni ponos i uspeh za jednog averidža. Nebitno što je to bejzik životni proces svakog bića izdignutog iznad amebe. I uopšte nije bitno da li će iz tog stomaka sutra da izađe budući džanki, silovatelj ili vođa Obraza, averidž je ponosan na svoju spermu. Briga njega što će takav kakav jeste samo nastaviti lozu averidža, a kako i ne bi kad će da prebije dete ko konja ako mali klinja padne na ulici, a kako i ne bi kad neće na vreme uočiti sklonosti malog čoveka i usmeravati ga da radi ono što voli, a kako i ne bi kad će mali od rođenja imati flagrantan primer ćaleta averidža koji će nad njim lečiti komplekse.

Biti averidž znači biti nužno servilan. Averidž se retko buni, a i kad se buni, to čini na pogrešnom mestu. Averidž ne vidi izvor problema. Ako mu je poplavljena kuća, on prvo pola sata izbacuje vodu lavorom pa se tek onda seti da ode u podrum da zavrne glavni ventil. Informacije na averidža utiču shodno Prvom Njutnovom zakonu. On juri za većinom jer njoj i pripada. Stoga je propaganda jedan od najbitnijih sistema upravljanja masama. Averidž lako poklekne pred teorijama zavere jer mu je mnogo lakše da veruje u kemtrejls, HAARP, otvaranje čakri, horoskop, gledanje u dlan, gledanje u TV, religiju, homeopatiju, rašljarenje, reinkarnaciju nego da ukloni 2 meseca star sir iz frižidera pre nego što se ne pretvori u gigantsko zeleno čudovište u boljem ili u Vuka Draškovića u gorem slučaju.

Biti averidž znači spoznati pesudozadovoljstvo. Pre mesec dana smo postali vicešampioni sveta u košarci. Ne, pre mesec dana je košarkaška reprezentacija Srbije postala vicešampion sveta u košarci. Bitna razlika. Dvanaestorici momaka i stručnom štabu svaka čast, igrali su carski i bilo je zadovoljstvo gledati ih i navijati za njih. Kraj. Za averidža ne. On ne izađe s ribom jer mora na doček na aerodrom. Njemu se jebe što je pao ispit kad je već postao šampion sveta.

Averidž je centar univerzuma i moćna poluga svake vlasti. Vlast zna da mora da udovolji onom najvećem delu populacije koja se grupiše oko medijane Gausove krive. Vlast zna da averidži vole populističke lidere, šatroharizmatične emotivne busadžije u grudi, fejk lidere koji glume razrednog starešinu, generala ili predsednika skupštine stanara. Averidžu treba minimum 5 godina da ukapira vuka u jagnjećoj koži. To mu se najčešće desi kad shvati da će sutrašnji doručak morati da potraži u kontejneru. Do tad je miran jer averidžu nije do talasanja, on voli mirno more i male amplitude u sinusnoj funkciji svog života.

Danas je averidž inkorporiran u svaku ćeliju društva, pa se s obzirom na njihovu masovnost, može reći da osim što vladaju i posredno, oni često vladaju i neposredno. Ko misli drugačije nek pokuša u jednom danu, na jednom mestu da zvrši bilo kakvu birokratsku proceduru. Od šaltera do tvorca idejnog rešenja sistema “28 formulara za 17 papira za 4 dokumenta za jedno rešenje. Zastarelo, ko te jebe, nazad na početak procedure” svuda su horde averidža. U nakaradnim društvima averidžu je lako da ispliva do neke upravljačke funkcije. Ne treba čoveka da zavara moć koju ima neki averidž jer on je i dalje averidž, samo je pritom i bezobrazna ljiga pa se samo uspentrao uz postavljene merdevine za nekog drugog.

Averidž možda jeste intelektualno ograničen nekom niskom trocifrenom brojkom u pogledu prirodne inteligencije, ali ga to ne sputava da uz podmazivanje tuđih čmarova završi i kakvu visoku školu, kasnije nabaci kravatu i istripuje abnormalnu dozu bitnosti. Tad nastaju sranja, kao u… Srbiji, na primer. Averidža lako primetiš na faksu, to je onaj lik za koga je podvučena skripta deus ex machina, on je srećan što ne mora da se bakće razlučivanjem bitnog od nebitnog, neka nepostojeća sila se već pobrinula za to. Dok se ti trudiš da podvučeš i čitaš fusnote, batica je preko zamenika predsednika studentskog parlamenta uskočio na mesto portparola omladine vladajuće stranke, a za 5 godina će biti državni sekretar ili ministar, što da ne. Naravno, sa doktorskom disertacijom.

Biti prosečan nije greh. To je ok, kao i sve ostalo, samo je stvar iz koje tačke koordinatnog sistema gledaš. Averidži su često naši roditelji, rođaci, neki ortaci pa to ne znači da su loši ljudi. I mi smo nekad averidži, jebiga. Izbegnemo 49 linkova Stanijinih sisa al pokleknemo na pedesetom. Ne budimo averidži, ne klikćimo na zle linkove. Za svaki takav klik umre mali panda a Blic i ina govna uzmu sto evra. Mada i te pande, brate, baš su averidži.