Stambeno pitanje Milice Mandić

– Dačić obećao stan Mandićevoj… „Vi ste ponos… himna… predstavljali Srbiju…“ Baš lepo. Dakle premijer odlučio da moja baba sa penzijom od 120 evra treba da poklanja stan devojci koja najbolje na svetu nogom u glavu udara druge devojke u kategoriji iznad 67 kilograma.

– Ajde ne seri. Konačno i ta država da uradi nešto, da malo uloži u sport…

– Nemoj da me smaraš, nisi sada na forumu B92. Da li ti vidiš da je debeli Dačić stao pod koš, Milica Mandić mu je, tako zlatna, pala u ruke i on je ubacuje lagano, od table. Poentira njome pred masom koja je prethodno puštala suzu što devojka živi u 40 kvadrata sa širom rodbinom.

– Pa živi! Jesu li tebi to normalni uslovi za život? Za razvoj, trening?

– I moja pomenuta baba živi u 40 kvadrata, prokišnjava joj na glavu. Četrdeset godina je dirinčila za penziju od koje ne može lekove da kupi i koja je šest puta manja od penzije koju će do kraja života dobijati naša zlatna Miličica. Kad smo kod teških socijalnih priča, mislim da ih u Srbiji ima dovoljno.

– Pa da, ali je Mandićeva uzela zlato u tekvondu. I nemoj sad da mi kažeš da ne znaš šta je tekvondo, i one fore kao Marko Somborac – „a je li to karate, xexe“. Otišla je tamo za Srbiju i uzela zlato.

– Dakle kriterijum je što je uzela zlato?

– Tako nekako.

– Prema tvom cenjenom mišljenju – a izgleda da je to i državna politika – da je olimpijska pobednica iz Pekinga Marija Del Rosario Espinosa doživela trenutak lucidnosti i u četvrtfinalu, recimo u trećoj rundi, nogom iz okreta strefila našu Milicu u glavu, uzela četiri poena i izbacila našu heroinu iz takmičenja – ova nit bi bila heroina, nit bi dobila stan, nit bi iko za nju znao, nit bi ikog boleo kurac što deli sobičak sa njih petoro.

– Pa nije baš tako…

– Kako nije? Nema medalje, nema pevanja himne ni suza radosnica nacije koja je prvi put u istoriji odgledala jedan tekvodno meč – nema penzije. Na prijemu kod Dačića, Milica Mandić negde u poslednjim redovima sa onim Rumunkama i Mađaricama što veslaju i plivaju i rvačem Gerasimenkom. Napred bronzani Andrija Zlatić, Dačić se slika sa njim i obećava pomoć srpskom streljaštvu.

– Sada karikiraš, jebiga.

– Karikiram!? U kakvim uslovima živi Ervin Holpert? Koliki stan ima?

– Otkud znam. Ko je taj?

– Kajakaš, četverac, Majka Srbija. Nisu uzeli medalju i ti ne znaš ko je, a Dačiću je Holpert interesantan taman i koliko Ciga što na požarevačkom Korzu peva za dinar.

– A jebiga, stvarno ideš u krajnost. Ne može da se poredi ono što je Holpert uradio, i što je za Srbiju uradila Milica Mandić, ili Novak Đoković. Oni su ambasadori koji predstavljaju zemlju.

– Eto nas kod famoznog predstavljanja. Definiši mi „predstavljanje“.

– Prikazuju zemlju u boljem svetlu, da ne budemo večno u svetu viđeni kao koljači…

– Nego da budemo viđeni kao manijaci koji za pojasom nose nož, ali i reket, a znaju da biju i nogama.

– Opet se proseravaš. Imidž neke zemlje se menja, to vraća poverenje sveta. Ako hoćeš da teram do kraja, zbog Novaka Đokovića će stići grinfild investicije jer ljudi Srbiju vide u drugom svetlu.

– U to valjda ni ti ne veruješ? Misliš da će oni što dižu tegove promeniti sliku Azerbejdžana? Eno, Nemci spremili konvoj, kamioni puni para čekaju samo da vide ko će uzeti zlato u dizanju tegova pa da krenu tamo da investiraju…

– Ko po tebi onda zastupa zemlju?

– Ne zastupa je niko, mada su neki zvanično plaćeni da to čine. Poenta je da neko, brinući o svom dupetu i bankovnom računu, treba da donese i drugima boljitak. Recimo jedan naučnik ili mutni privrednik, tipa Bogoljub Karić, više pomaže zemlji nego svi divci. Što nema veze sa divicima, oni su geniji, rade najbolje to što rade, ali ne otvaraju radna mesta.

– Znači država treba više da uloži u našeg Teodora fon Burga nego recimo u Milicu Mandić?

– Svakako. Ovaj može sutra nešto i da uradi, da donese neke pare široj zajednici.

– Jeste, ali on kad radi matematiku, to niko ne vidi, Milica kad bije, to vidi svet. A ne možeš da kažeš da ti ništa ne znači kad ide „Bože pravde“ usred Londona. Nisi valjda takva džukela.

– Znači mi, ali mi znači intimno, kao što mi znači kad vidim dobro dupe na ulici. Hoće sada Dačić da trči za dobrim dupetima i kiti ih nacionalnim penzijama?

– Pa ljudima intimno znači i Mančester Junajted – a tamo igraju bogataši. Kako ti ne bode oči što non-stop gledaš multimilionere kako šutiraju fudbal, a ovamo kukaš zbog jednog pišljivog stana?

– Čekaj, don’t mix grandmothers and frogs. Odakle Mančesteru pare?

– Od vlasnika…

– On čovek, dakle, daje svoje pare?

– Da.

– Ali ne daje tvoje pare Vejnu Runiju da potroši na kurve? Ne daje pare građana Engleske? Nego baš svoje.

– Da.

– Pa neka daje, ruka mu se pozlatila! Njegovo je, može da zapali ako hoće, može da kupi deo Grenlanda ili žirafu – može sa svojim param šta god hoće. Isto, kad ti odeš da gledaš onu tvoju propalu Zvezdu protiv Omonije i platiš kartu – ti si svesno dao iz svog džepa u budžet Zvezde i na to imaš pravo. Ali ako uzmeš od mene da daš Zvezdi, a ja se tu ništa ne pitam – to je krađa.

– Pa tehnički jeste. Sad si me navukao da je Milica Mandić lopuža… hoćeš možda u Zabelu da je šaljemo? Ona je kriva što je zemlja tu gde jeste, a?

– Nije ona lopuža, Dačić je lopuža. I svi oni koji su do sada dali bilo kakve narodne pare bilo kome za bilo kakav uspeh u loptanju, udaranju, trčanju i skakanju.

– Pa da, bolje da natrpaju sebi u džepove nego da daju sportistima.

– Nije bolje, ali nažalost ovo što će dati Carici Milici neće ih sprečiti da ukradu i za sebe. Mi smo bure bez dna, direktora Agrobanke i Kolubare na svakom koraku…

– Eto, a ti se uhvatio za jedan stan i jednu jadnu devojku.

– Jesam, zato što ona ista moja baba sa početka priče sa odobrenjem klima glavom i ganuta je što je stambena politika zemlje orijentisana prema olimpijskom uspehu. Jebem nas bre glupe, pa ta moja baba ne vidi da njoj niko neće zakrpiti rupu na zgradi i da joj prokišnjava direktno na jastuk.

– Pa eto, skrenute su crne misli naroda. To je već nešto.

– Jeste. Ovčice se zamajavaju do sledećeg glasanja, do novih izbora, do nove podele fotelja. Jer  bez crnih misli nema ni govnjive motke. Samo nek je igara, hleb će ionako poskupeti.