Stevo Đubre u potrazi za suprugom
Zvrrr… zvvrrr… zvvrrrr…
– Ajde ulazi, šta zvoniš…
– Šta je ovo, obio ti neko kuću?
– Ma da, pre dva dana.
– Znaš li ko?
– Znam. Probisvet jedan…
– Ko?
– JA!
– Sam si sebi obio stan?
-Dabome! Vraćam se iz kafane oko četiri izjutra, za džep, kad nema ključeva, nema novčanika, lične karte, dobro, jebeš ličnu kartu, nema dozvole za pecanje! Nema bre ni džepa, jebote, da ne poveruješ, neko mi ga mučki otkuno dok smo se gospodski tukli u kafani.
– I?
– Bio umoran, morao sam BRZO da spavam. Pa kad sam vrata šukno iz ličkog troskoka nogom, odvali i štokove i sve, odleteše u dnevni boravak, komšije izašle, ja im reko: „Mr’š unutra, saću i vaša da provalim za kaznu“. Skinuo se i legao u krevet.
-Jesi se i izuo?
– Nipošto, kad sam pijan spavam isključivo obuven. Rob navike, šta’š…
– Što ne platiš majstora, opljačkaće te neko?
– Opljačkaće me i majstor. Pet iljada opravka vrata, ej, bolje rotvajlera da kupim, zavežem ga za štok, tu nema, odatle ni političar ne bi krao, a za rotvajlera ne mo’š ključeve da zaboraviš…
– Dobro jebote, evo ti lova što si tražio, šta će tebi uopšte sto evra svega ti, pare trošiš samo u kafanama, a u sve i jednoj odavde do Kalenić sela imaš crtu i intimne odnose sa osobljem.
– Daj to vamo, de parfem?
– Evo, doneo sam ti i parfem, drž. Šta će tebi parfem, poslednji put si mirisao nešto što nije sapun za gaće ili konobarica kad si pijan umočio glavu u bure sa rakijom za opkladu. Praviš bombu?
– Našao sam ženu…
– Ti svake nedelje nađeš ženu, al do sada nisu izvoljevale da mirišiš, gde si ovu našao kad je ovako zahtevna? U pozorištu?
– Na internetu! Nema više konobarica, samo pošten svet, da joj nabijem burmu na prst, kitu u pičku, dete u kekec i džoger u ruke pa da riba, podovi da se cakle, bog da me vidi. Pogle ovog svinjca…
-Što šta fali, evo i jelku si već okitio…
-To stoji od prošle godine, još malo će šišarke početi da mi rađa pokući…
-Jebeš svinjac, daj da je vidim…
– Evo, na sajtu fon dejt, tražio dame za upoznavanje, kad nađe ovu, malo je gadnija, ali skromna i ne puno zahtevna, voli jednostavan život… Dakle moj tip, ustanemo, oko devet-pola deset, izvedem je na doručak na Najlon pijacu. Kobasice i jaja, pa munemo par piva, razgledamo tezge, pređemo na rakiju, a ona zadovoljna, ne ko ove rospije što oće pažnju, ej, pažnju, pa nisu saobraćajni znak.
– Al baš je gadna Stevo, podočnjaci joj do jajnika.
– Ajde ne seri, ja sam lep, šta? Preplanuo? Zna sve da radi, levom rukom kuva, desnom pegla dok nogama gazi kom za rakiju, tri u jedan žena, može povući, pogle je, kamenovima za kupus žonglira u slobodno vreme iz dosade…
– Pa ti se oženi za traktor onda, kad je bitno da povuče.
– Pametno, to ću ako mi ovo propadne, ajde, moram da idem majci drva iscepati, pa sa Blaginjom da se nađem, ne sme dama čekati. Zatvori vrata zasobom!
– Jebi se, javi kad završiš, naleti do kafane, da bacimo pikado i špricera par, možda ćemo trebati i proslaviti. Vidimo se.
Sedam sati kasnije
– Joooj Blaginja, koliko čekaš, tri sata, izvini molim te, iskrslo mi nešto…
– Nema veze, naručila sam hranu dok sam čekala…
-Ako, ako… samo krkaj blago Đubretu, junetina je dobra za nokte i ispucale krajeve. Hteo sam ja da krenem na vreme, nego izašao u kućnim šlapama da iscepam majci drva za potpalu, zamilsio se nešto, kad opizdi sekirom po malom prstu na nozi, preseče ga ko viršlu, on visi na malo kože, klati se, neće da otpadne…
– Ju!!!
– Otkinem ja njega, bacim ga međ drva, polijem rakiju, popijem rakiju i nastavim da cepam. Kad majka videla, vrišti, prebira po drvima, traži prst, našla ga jebotebog, pa ga pere truleksom, umače u Feri, meće u led, pa na hitnu…
– Ju!!! Je l su ga spasili?
-Nisu, trebalo nešto plaćati, NE DA ĐUBRE PARE NA TE ZAJEBANCIJE! Zagitovali ranu samo da ne iskrvarim i teraj. Dali su mi i prst, eno, stavio sam ga u teglu od ajvara na televizor za ukras. KONOBAR! Može litra belog domaćeg vamo. I pitaj damu hoće i ona nešto.
– Ja ću sok…
– Razumem, nešto gazirano da sažvaće junetinu, oće ona da zapekne po želucu, al bolje ti je pivčinu jednu da drkneš, sažvaće i ona.
– Ne, ne… slabo ja pijem.
– Odlično, taman da držiš balans, ja trošim ko Dajc uzbrdo.
-Iskren si…
– Iskren, ali i gladan. KONOBAR!!! Daj 30 ćevapa vamo, i pitaj damu oće ona nešto.
– Ne, ne… ne mogu. Kaži mi nešto o sebi.
– Lakše je da ti pitaš šta te zanima, a ja odgovaram… Ko kviz.
– Dobro, da li si alkoholičar?
– Notorni! Ne pijem samo kad spavam, mada mi se nekad desi da me u po noći probudi neizdrživ nagon za predivnim ukusom vinjaka pa skočim do frižidera da usahnem jedan. Do dva.
– Šta očekuješ?
– 40 ćevapa i kilu belog, alo KONOBAR, ne moraš da aranžiraš samo ih dopremi u koritu, ješću rukama.
-Mislim, šta od mene očekuješ?
– Oćeš iskreno?
– Naravno.
– Da voliš fudbal, da čistiš, pereš, stavljaš kupus, peglaš, uplaćuješ tikete, da me ne zoveš kad sam u kafani, da poštuješ moje drugove, u kuma gledaš ko u boga, da poguraš stojadina kad neće da upali, da naučiš da igraš pikado, kad se svinje kolju da pomogneš, čvarke da topiš, da nam na svadbi Goci Ristić peva, da hleba i papira uvek ima ukući i oko podne kad ustanem rakija i kafa da zamirišu, jaka turska dakako, gusta ko mazut, gorka ko oskoruša.
– Može, ali da prestaneš da piješ?
– Ne diraj me u svetinju! Nisi ni ti savršena…
– Čoveče, odsekao si sebi prst pijan.
– ODSEĆU I TEBI ako nastaviš da pregovaraš k’o Priština. Popusti malo. Kompromis!
– Dobro, manje da piješ?
– Može, sad pijem samo radnim danima i vikendom. Od sada ću samo radnim danima.
– Dakle, subota i nedelja nema pića.
– Kurac subota, subota je radni dan, sve go privatnik drži, lopovi, sve bih ja to na robiju. Ne daju čoveku da se odmori.
– Ti radiš kod privatnika?
– Da.
– Šta radiš, kod koga?
– Kod sebe! Sve radim, cepam drva, koljem sve vrste životinja, utovaram, istovaram, zidam, krečim, vozim kamion, traktor, kombajn, kopam rake…
-Kakve rake?
-Kakve ti trebaju. Ne mogu da razmišljam, nacrtaš mi oblik rake na zemlji… krug, trougao, paralelopiped – svejedno. Kažeš dubinu, doneseš gajbu ladnog piva. Posle dva sata se vratiš, u raki te čekamo prazna gajba i ja PUN, ubaciš merdevine, ja izađem, platiš 1000 dinara po satu i imaš raku.
– Šta će mi raka?
– Kako šta če ti? Pa za septičku recimo. ZA GROB, mrtvaka da uspokojiš kako dolikuje. Jednom tako kopo grob, naručilac radova zaboravio na mene, došo posle devet sati, ja se zakopo, grob šest metara dubok, odatle ni živ ne može izaći. Al devet iljada, molim lepo, posle mi platio i da zatrpam raku do dva metra dubine. Još 2 iljade. 11 iljada u džep, NI KOPO NI ORO.
Ličiš na moga oca… noćima baneš pijan… nesnosan nervozan i ljut…
-Joooj izvini, zvoni mi telefon.
– Dobar ti je taj iz pesme, JA I DANIMA BANEM PIJAN, ne samo noćima. Pozdrav oca, dobar čovek, budala, al dobar.
– Otac mi je umro…
– Izvinjavam se, žao mi je. Eto, da smo se upoznali ranije, mogo sam mu ja raku spraviti.
– Joooj moram da idem, sestri mi pozlilo!
– Reci joj samo belog luka, 4 glavice dnevno da skrka i mašala, tako ja, kod doktora idem samo kad prst odsečem. I javi se, ako ne možeš da me dobiješ na telefon ili preko internetova, SUR „Amnezija“, ne mo’š omašiti.
– Važi, javiću se…
Minut kasnije
– Alo!
– Đubre je, je l si na strateškom položaju?
– Naravno, evo oštrim strelice, i rekao konobarici da napravi debelu zalihu špricera za večeras. Je l si se oženio?
– Nisam, bio sam toliko iskren da je i njenoj sestri pozlilo.
– Očekivano. Nemoj da si mi tužan, biće žena.
– Ja sam tužan samo kad je svinjac prazan, ne brini, ima ih na onom sajtu ko stiropora, jedna će pristati kad-tad.
– Kad dolaziš?
– Evo, popijem po litre belog, pojedem 30 ćevapa i krećem. KONOBAR! Oću ćevape za pet minuta na stolu il nogu lomim. I tebi i stolu. Užasno je osoblje u ovoj kafani, jedva čekam da dođem u našu. Vidimo se!
