Suva zona – ja tebe gledam samo kao druga
Ako preskočimo potpuno besmislenu raspravu o muško – ženskom prijateljstvu, dolazimo do zaključka da svaki čovek, pa čak i onaj koji je u stabilnoj vezi sa bombardinom od ribe, nosi u sebi želju da povali svoju poznanicu, bila ona ortakinja iz srednje ili šankerica u nekom od neuglednijih gradskih lokala. Ima tu i izuzetaka, ali to su već ribe koje se penju na šipku po Radovim gostovanjima, komentarišu ženske sise i dupeta u džejsajlentbobovskom maniru, i furaju tet Hilandara na levoj plećki. Glavno pitanje koje se ovde postavlja glasi: „ Kako smo na tekmi gde su nam bila neophodna sva tri boda izvukli samo jedan koji je nedovoljan za opstanak u ligi?“ iliti „ Kako sam završio slušajući o svim vrlinama i manama Caneta iz blokova, i to posle odlaska na neko smaračko sranje u Kolarcu, kada je po planu trebalo da budem na mestu tog istog Caneta?“ Gde se to čovek zajebe, koje pogrešne tastere pritisne, pa ostane samo drugar cavi kojoj je želeo da zavali onako teatralno, k’o Maradona Zvezdi onomad na Marakani?
Dobrodošli u Frendzonu, očekivali smo vaš dolazak
Koji su to znakovi koji ti pokazuju da svu onu energiju koju si uložio u skupljanje muda za konkretan start preusmeriš ka nekom drugom pravcu, jer neće imati vajde? Ume da bude komplikovano, jer kada se lik naloži na ribu, često pogrešno interpretira njene reakcije, te razvijanje prisnog prijateljskog odnosa tretira kao napredak ka svom cilju. Riba jednostavno razlikuje svog jebača od lika koji će joj držati kišobran i slušati njena sranja ne dobijajući mnogo zauzvrat.
Jedan od očiglednih znakova je onaj kad riba nema potrebu da se viđa nasamo sa likom, već ga vucara po gajbama gde zajedno bleje sa propalim pijanim slikarom, kasirkom iz pekare Taze i čupavim studentom arheologije sa Vidikovca, pa se svi skupa kartaju, uživaju u opojnim sredstvima ili raspravljaju o starosedelačkoj teoriji. Još jedna od naznaka je i njeno konstantno napominjanje pozitivnih osobina ortaka koji bi da je pamprči, što se nikako ne odnosi na njegovo šmekersko bacanje magije ili dužinu masivne kurčine, već na dozu poverenja, bratski odnos, finoću i učtivost. Dakle da razjasnimo, smatra ga dobricom koji ne jebe. Finalni nivo Ferndzone, najviša tačka, jebena Đeravica, što za drugara pičkoželjnika svakako znači dno bez opcije pentranja nazad, jeste slušanje priča o privatnom životu nesuđene mu devojke, dakle njena šmekanja likova koji ispunjavaju kriterijume i njene avanture jahanja svakojakih tuđih kurčeva. E pa batice, ako si došao dovde, ti si apsolutni doživotni vladar Frendzone, obrn’o si igricu jednim žetonom i postavio hajskor. Da je frendzona Jagodina, ti bi bio jebeni Palma, sa sve Šopenom i Betovenom koji ti sviraju na uvce, i spuštanjem pandurskog helikoptera na stadion, istog helikoptera koji zajedno sa klincima iz okolnjih sela razduvava sva tvoja nadanja da ćeš izakati ribu sa kojom si se na sopstvenu nesreću sprijateljio.
Kako sam ovde zaglavio, kome pičku materinu?
Uzmimo da je pohod na pičku igra poput Super Maria. Od upoznavanja neke ribe akcijaš ima tri života, tri šanse, nekad proguta po neku pečurku, ispravi time koju grešku i doda sebi još malo vremena. Pravi džek prelazi nivo bez izgubljenog života. Pod prelaženjem nivoa smatra se preduzmanje direktnih poduhvata radi postizanja cilja, hladne glave, bez zenta. Ko previše čeka taj i ne dočeka, izgubi sva tri života upadajući u provalije i sudarajući se sa kornjačama, te postaje – a najčešće i ostaje – samo drugar. 
Kao što rekosmo, previše oklevanja vodi ka neuspehu. Oklevanje proizilazi iz manjka samopouzdanja, manjak samopouzdanja vodi ka nedostatku pičke, a nedostatak pičke vodi ka još većem nedostatku samopouzdanja. To je taj začarni krug, karta za direktan let u ambis, odakle se teško izlazi čak i uz donaciju vlade Nemačke. Tako da, nek je za nauk, trčanjem oko dupeta i izigravanjem kera se dolazi do tačke pri kojoj se usvajaju sve obaveze koje muškarac ima u vezi, ali bez benificija zbog kojih i stupa u istu. Koliko god to poražavajuće zvučalo, ipak treba malo biti đubre – ne neka okultna demončina, ali treba se staviti u ulogu igrača podjebavača i kulera. Koliko god riba studirala književnost i koliko god delovala fino, pa čak i frigidno, pre će da zaglavi sa lokalnim lerdijem, nego sa dobrim Banetom koji je razume, pošteno šljaka kod nekih poganih privatnika, a kičma mu je iskrivljena od višegodišnjeg buljenja u Vorkraft. Bane svoju šansu dobija eventualno kad ovoj pripreti trideset i peta, a preko nje su već prešli svi kurčevi od lerdija do Svete molera, zajebanog vozača golfa dvojke sa nabudženom školjkom.
Mi se šetamo, al’ se ne rešetamo
Kada je već tako, ne ostaje mnogo raspoloživih opcija. Posle “ti si stvarno ekstra lik, do jaja si ortak, ali…” izlizane folirantske priče, zbog koje će neko sigurno jednog dana aktivirati bombu na Gazeli ili ući sa heklerom u Narodnu skupštinu, treba se ili povući ili ostati. Ostati znači u najvećoj meri živeti u iluziji da će se stvar promeniti, što čoveka zna da gurne u fazu učmalosti i pičkopaćeništva. Retko ko završi kao Čendler iz “Prijatelja”, a takvi slučajevi su useri Inzagi klase. Druga opcija znači pokidati uzicu i više se ne odazivati na Džeki. Jednostavno nastaviti dalje. Da na ovim prostorima ima sposobnih radnika koliko ima pristojno izgledajućih žena, Balkan bi bio industrijski najrazvijeniji region na svetu, Zastava bi držala 90 procenata akcija Mercedesa, a svetska banka bi svoje sedište smestila u Doboj. Tako da, glavu gore. Neka govna se moraju gutati, dok se druga mogu nabiti u lice onome ko ih je servirao.
