Takav je Džoni, takvi smo mi

Pubertet me je šutnuo jačinom od deset Breninih voleja u sopstvenu glavu. Simpatični, povučeni svepetičar je već sa 11 godina postao brkati, džigljavi mutant, i dalje svepetičar ali za promenu i debil. Debilčina zapravo. Hormonske promene sam besramno kanalisao hvatajući devojčice za začetke njihovih sekundarnih polnih karakteristika. Ubrzo sam skontao da sam odeljenski predvodnik; pridružili su se i ostali dečaci a oni koji nisu, malo je reći da su bili zajebavani i kinjeni. Spopadali smo devojčice pre i posle škole, na odmoru, pre časa, za vreme časa, na putudo kuće a časovi fizičkog su bili festival besrama. One su se branile onako kako su mogle i znale (kako im je društvo reklo da treba, kasnije shvatih) – uglavnom su ćutale, ponekad rekle „nemoj“ a veoma retko nas po zasluzi odalamile. Za cela četiri razreda osnovne škole mislim da je samo jednom situacija došla do instance odeljenskog starešine koja je bila u fazonu „Deco to nije lepo, nemojte više.“ Takođe, nastavnik tehničkog me je jedared odalamio s leđa (izvinjavam se za offtopic u ovako ozbiljnom tekstu ali čovek je zaista Bugarin) kad se jedno hvatanje desilo baš pred njegovim očima a ja nisam video da on gleda. Takođe, za sve četiri godine nijedna devojčica nije obavestila svoje roditelje koji bi u najmanju ruku ozbiljno popričali sa mojim i roditeljima ostalih dečaka. Niko ništa nije znao ili je u najbolju ruku i znao ali ništa nije uradio.

Prelaskom u gimnaziju sve je prestalo kao da nikad i nije postojalo, ponovo sam bio dobar klinac, brkovi su otišli u lavabo a sa njima i jedan deo petica. Uglavnom, nikad više nisam dodirnuo žensku osobu a da za to nisam imao (ne)verbalni amin.

Prrošle godine je počela žešća pomama oko #metoo, prvo u Holivudu a potom i globalno, žene su pričale o tome kako su u prošlosti preživljavale zlostavljanja raznog tipa, akcenat je uglavnom na seksualnom. Javio se i živi zid odbrane, uglavnom od muškaraca ali nažalost i nekih žena koji smatra da „šta kog kurca su našle sad da pričaju o nečem što je bilo pre dvajs godina, što nisu tad a ne sad blablabla lepo im bilo kad su dobijale uloge/kola/pare/pičkematerine blablabla“… Uglavnom, cela frka me odradi tako da shvatim da sam i ja bio nasilnik a da to nisam imao pojma. Da me neko pre toga poslao na poligraf i pitao da li sam u životu seksualno zlostavljao žensku osobu, ja bih rekao da nisam i poligraf bi rekao da govorim istinu. Neverovatno je koliko sebe možeš da slažeš za neke stvari samo ako ih postaviš na pogrešne temelje.

Ako pogledate oko sebe videćete gomilu ljudi koji ne shvataju da su ili nasilnici ili žrtve nasilja. Malobrojne žrtve se uglavnom šikaniraju i ismevaju da preuveličavaju situaciju. Isti ti ljudi bi silovatelje deklarativno nabijali na kolac i vešali na Terazijama ali „sestro šta praviš dramu što se lik trlja mudima o tebe pa to je ples, nemoj da si konzerva“.

Usred Vučićeve pobede NDMBG je organizovao proslavu tri i po posto na izborima i dok su se u veselju šikicali, kako veći broj svedoka tvrdi, jedna devojka je seksualno zlostavljana od strane Nenada Rackovića. Osim tih tvrdnji, koliko sam shvatio ne postoje dokazi šta se tačno desilo, ali ide ka tome da je on simulirao seks pribijajući se iza nje te ga je, kako on kaže, „ona opaučila uglavu samo zato što ga je neko gurnuo na nju“.

Najveseliji deo kreće u trenutku kad sabraća Nenada Rackovića poznatijeg kao Džoni ( umetnik, glumac, skejter) počinju da ga brane javno na netu. Pisac Dule Nedeljković na tviteru kaže da se kladi u život da Džoni nije kriv.

Posle malo menja kurs shvatajući da je glupo da život položi za Džonijev obraz pa pljucne po „bespolnoj generaciji“ kojoj smeta malo muško-ženske nekonsenzualne taktilnosti jer pobogu toga je bilo u njegovo vreme kad je on žario i palio Beogradom ša što ne bi i sad, mislim šta jebote zar je vatanje za dupe neka drama. Prikačilo se tu i još sijaset poznatih i manje poznatih žaritelja i palitelja krugodvojaške uglačane kaldrme i vrelog asfalta, uglavnom sredovečnih muškaraca koje je očigledno žešće ispizdelo (mada su poneki rekli i pokoju pametnu, ruku na srce) šta sad neki ljudi tamo prave dramu što je Džoni možda malo devojku privatio a da ona nije htela. Ej pa to je Džoni, kažu. On je takav, vele. To valjda ide u tom smeru da toj ribi treba da imponuje što ju je zgrabio jedan takav kolos Beogradskog duha kao što je Džoni Racković. Možda treba da stoji mirno dok mu ne dosadi da ordinira njenim telom jer zaboga, to nije seksualno napastvovanje to je performans, to je umetnost.

I aj sad sve to, možda bi se nekako i smirilo jer, ako sam dobro ukapirao, ta devojka i nije htela da hvata zakon u ruke, nego je jednostavno iskulirala (što nije dobro al dobro), nego juče na mrtvom sajtu Blica bam tekst Gorčina Stojanovića (i dalje nije obrisan sa sajta, ne znam da l ima u novinama), naslov – Džoni superstar. Već kreće mrak na oči. Unutra prosto neverovatne stvari. Emotivno potreseni Gorčin zalazi u najdublje lagume arhaizama, kopa zaboravljene reči, biva Goranom Petrovićem, Borhesom i Kišom Danilom, pravi volšebne jezičke bravure dostojne najprestižnijih literarnih nagrada i Džonija predstavlja moralno tu negde par kopalja iznad Isusa a umetnički (što razume se nije uopšte bitno sa tim koliko je ko đubre) još i više. Ostaće zanavek rečenica „To što vas je poškropila neka kap njegova dara, sve i da je, kao što nije, šetao patku (ovo sad jeste prostakluk, da lakše pojmite), bio bi to umetnički čin, što uvek, a u njegovu slučaju poglavito, znači – politički čin“. Ajmo opet – POŠKROPILA NEKA KAP NJEGOVA DARA“. A? kakav je Gorčin? Kako kida Gorčin? Kad Gorčin opiše čin muške ejakulacije nema koja ne bi poželela taj savršeni nektar i po sebi i u sebi. Naročito ako je nektar Džonija Rackovića.

Za obesmišljeni Osmi mart, ministar nečega u ovoj zemlji nebitnog Zoran Đorđević,  čestitao je ženama praznik. Lepo od njega. Za tu prigodu izabrao je misli Dučića, tačnije verovatno najponižavajućiju njegovu misao o ženama od svih ponižavajućih koje je (Dučić) o njima napisao, a napisao ih je tušta i tma. Dučić je živeo u neko drugo vreme (što opravdanje nije), sa rečima je bez sumnje bio mag kakav se retko rađa ali sa ženama baš i ne (pritom ne mislim na to da li je imao uspeha kod ženskog pola). Izabrati njegove misli za čestitanje Osmog marta je spuštanje niz Alpe na najlonskom džaku od stajskog đubriva – smrt. Ipak, Đorđević je preživeo. Rekao je „izvinjavam se“ i ništa. Nije smenjen. Čak nije ni neka frka dignuta osim ono malo dežurnih podizača uzbune koji se više i ne čuju u žamoru. Poverenica za ravnopravnost je reagovala otprilike kao i moja razredna u osnovnoj – “Đorđeviću, Đorđeviću, ccc, nemoj više, nije lepo”. Bukvalno je prošlo ispod radara da je lik uvredio polovinu građanstva rekavši im da vole bogataše jer su sirote i da im ne treba poštovanje već voljenje. Meni to zvuči čak i gore od „što volim kad kleknu“ a tad je ona arhiseljačina barem smenjena nakon višednevne uke i buke.

Roditelji, pričajte s decom na vreme jer seksualno nasilje počinje već u ranoj fazi škole. 99 posto nas debilastih vaćaroša, istina, neće uraditi u životu ništa opasnije od tog vatanja devojčica, ali traume ne ostaju samo od silovanja. Godine izloženosti takvom modelu ponašanja gde je „normalno“ da dečaci vataju za dupeta devojčice a one da bivaju ismevane ako se ljute i plaču stvaraju društvo u kom se ta seksualna tenzija gde muškarac ima pravo da se malo poigra ženskim telom smatra za standard i da ako drugačije misliš, ti si budala, smarač, konzerva, pripadnik bespolne generacije itd. Obrazovni sistemu, ti si kancer, za tebe je svakako najbolje da umreš. Ministre Đorđeviću, nabij svoju mensa člansku kartu (lik je stvarno član Mense, što dovoljno govori o Mensi) u bulju, možda ti protera nešto odatle ka mozgu. Gorčine Stojanoviću, jedi govna. Slobodno ih umači u kapi Džonijeva dara zarad umetničkog dojma. A i (mladom) sebi imam štošta da kažem.