Takav je red

Ritual je ponašanje po prethodno utvrđenim pravilima i u zadatoj formi uz visoku simboliku. Najčešće – bez ikakve praktične svrhe. Smisao je, dakako, nekada postojao, ali je godinama ispran i zaboravljen. Nekada je pružanje otvorenog dlana bilo znak da nemaš oružje i da ne želiš zlo osobi preko puta – najobičnije rukovanje je, dakle, moglo razdvojiti život od smrti. Danas više nema potrebe za utvrđivanjem tuđe nenaoružanosti, uostalom, često oni koji ti najsrdačnije tresu ruku dok te gledaju u oči – oštre noževe, kad okreneš leđa. Ipak, rukovanje kao gest je preživelo, obitava poput Dragoljuba Mićunovića, uvek je tu iako se odavno niko ne seća njegove poente. Ritual je prevashodno odlika religije i tradicije – uzmimo recimo smenu straže pred Bakingemskom palatom – niti je ta straža tu da stražari, niti će one idiotske kape zaplašiti malog Muju koji upravu na netu čita sajt mojaprvabomba.com. Ali i sve ostalo može postati ritualom. Ulazak fudbalera na teren, čitanje novina, jebanje sa ženom, ispijanje piva.

Recimo da si nekada osećao radost u pivu, u tom hladnom gorkom ječmenom remekdelu civilizacije. Ili ti je bio gušt da otvoriš pivo dok Zvonko Mihajlovski deklamuje sastave Arsenala i Mančestera. Ili su pio u društvu, terala se šega i opšta komika je vladala. Od besomučnog ponavljanja, prevideo su trenutak kada je ispijanje piva postalo samo ritual, kada pivo zapravo više i ne piješ, nego ga stavljaš u sebe, kada suština nije ni u ukusu, ni u fudbalu, ni u društvu nego u potezu ruke, gutanju i zalivanju jetre. Kada u tome više nema nikakve radosti, ni tuge niti bilo čega drugog. Nema ni piva, ima samo ispijanja. Ako bi u tom trenutku organizovao ono malo sivih ćelija koje su preživele – mada je takav poduhvat uglavnom nemoguć – video bi da su ti deca u Kanadi, žena u sigurnoj kući, a da Badža i Steva pecaju tolstolobika bez tebe. Tada i nema mnogo izbora – ili ćeš sa ritualom nastaviti do konačnog samouništenja ili ćeš ići na odvikavanje od rituala, što jedva da je vedriji scenario.

Ćaskanje ili small talk
(ovde konačno prestaje uvod…)

Nisu svi rituali tako fatalni – neki nam možda i pomažu da preguramo dan. Izmene uobičajenih ljubaznosti, reči koje ne znače ama baš ništa ali se uvek iznova ponavljaju, služe da se krdo misli i osećanja zauzda i kanališe u svakodnevicu. Igra se odvija na dnevnom nivou, zapravo nikada ne prestaje, a oni koji je ne igraju smatraju se u najmanju ruku nepristojnima, a u ekstremnom slučaju završe lobotomizirani u eminentnoj kovinskoj instituciji. Jer ritualno opštenje, uljudni small talk je civilizacijsko dostignuće, fol doteran do apsurda, uteran u mozgove za zahtevom da pričaš ono što ti se ne priča i slušaš ono što ti se ne sluša. Ovde ćemo izlistati nekoliko karakterističnih primera.

Bubušinac, komšije

ULJUDNO:

– Zdravo, komšo, kako je?
– Dobro, kod tebe?
– Evo, guram bolje od oni gori!
– Ako, ako, pozdravi kući!

ISKRENO:

– Zdravo komšo, od kad si platijo Cigane da mi porežu oraj najradije bih platijo Rumune da ti prerežu pevalo, ali ajde da pitam kako si?
– Eve, ko kurac bez kožice, što se kaže, jutros bijo kod privatnog doktora, uzo mi tri iljade za slikanje, imam kamen u bubregu mogo bih kupus da potapam sa njim, a ovaj kupus što sam stvarno potopijo mi prokiso, a država u pički, nem više račun da sejem kuruze, brine me oće li Radoš Bajić još da snima, ma sve muka neka, hvala na pitanju, da kažem dobro sam! Ti?
– Baš se vratijo iz kafane, malo usput odspavo u kanalu, morala žena grabuljama da me budi. Mislim da nam u Zadrugu sipaju neka gomna u rakiju, ali eto gura se!
– Ako, ako, pozdravi ženu, kaži nisam mogo sinoć!

Beograd, topli porodični dom

ULJUDNO:

– Dragi, dobrodošao kući! Kako je bilo na poslu?
– Fino, mnogo posla kao i obično…
– Zato sam ja spremila brokole sa bademima za mog radnika!
– Sjajno, silno se radujem!

ISKRENO:

– Bagro, kud ne ideš u kafanu posle posla kao svi normalni ljudi nego si mene došao da smaraš… Od tvog celog posla me jedino zanima da li si primio platu, ali ajde da pitam kako ti je bilo?
– Prvo me je šef pred punom kancelarijom učio da obeležim presek cevi, kao da sam ja došao po partijskoj liniji, a ne on. Onda su mi javili iz pravne službe da sam kažnjen sa 20 odsto julske plate koju ću ionako možda dobiti u februaru. Posle sam svratio u banku i saznao da su mi zulumćari nabili zateznu kamatu na kamatu, a onda sam po pijaci tražio štranjku da se obesim, ali nisam našao. Dakle, uobičajen dan silovatelja u Zabeli.
– E vidiš ja sam prvo pozvala vodoinstalatera i slagala da nam curi cev u kupatilu, onda je došao, odvalio me od kurca kao što ti nikad nisi, pa onda nisam imala vremena da ređam musaku nego sam obarila ovo zeleno govno i ubacila bademe jer sam tako čula na televiziji.
– Ti da radiš u studentskoj menzi i studenti bi od muke naučili sami da kuvaju. Ja sam pre dolaska kući pojeo jednu gurmansku sa urnebesom tako da ću sada kao jesti ovo govno i biti oduševljen, a u stvari jedva čekam da načnem pivo i podignem noge. Volim i ja tebe!

London, autobuska stanica

ULJUDNO

– Nice weather, innit?
– Yes it is, innit?

ISKRENO:

– I would much rather discuss football or pornography, but my mother taught me that it is more polite to talk about the weather. So – shitty weather, innit?
– Yes, it is fucking freezing and the sky looks as brown as the Queen’s ass. It looks like it’s going to start raining shit anytime now. Sometimes I wish I was born in Somalia, Serbia or something. So yes, it is, innit?

Kao što se videlo iz svakodnevnih primera, mi smo robovi rituala. Ono što je trebalo da bude unutra – smisao – davno je nestalo i ostala je samo prazna ljuštura koju tako dobacujemo jedni drugima. Objašnjenje nije neka umetnost – ljudi po svojoj prirodi jesu govna, ali nisu konfliktni po svaku cenu. Takođe su i proračunati – ne ulaze u konflikt tamo gde mogu da izgube više nego što mogu da dobiju. Ne postoji smislen razlog da neka droljetina kaže svojoj drugarici, drugoj droljetini, da joj čizmice izgledaju kao da ih je kupila u Pančevu i kao da za 20 evra deli đanu u parku kod Ekonomskog faksa. Tako dobija samo konflikt i status na FB „biwsha drugaritza je kurabeshtija“. Ako samo u toj nebitnoj stvari zauzme liniju manjeg otpora, i dalje će imati frendicu sa kojom diskutuje o debljini muških novčanika i kratkoći kurčeva istih.

Dakle, možda nas baš takvi kretenski, naizgled nehajni rituali drže u jednom komadu i sprečavaju da se odselimo na Divčibare i postanemo gorštaci. Možda tu demonstriramo da smo Aristotelov smrdljivi zoon politikon. Kako Hese kaže u Stepskom vuku, „tako delaju i žive ljudi iz dana u dan, iz sata u sat prisilno, bez svoje volje, posećuju druge ljude, vode razgovore, sede u kancelarijama, sve prinudno, mehanički, nevoljno – sve bi to jednako dobro mogle da izvode i mašine ili bi isto tako moglo da se ne izvodi uopšte; ta neprestana mehanika je upravo prepreka da kritički posmatramo svoj život, njegovu glupost i površnost, njegovu odvratnu upitnost, da prepoznamo i osetimo njegovu beznadnu tugu i tminu.“

PS: Nekad pomislim da me ljudi zaboravljaju. Uvek se razuverim baš na svoj rođendan jer mi tada zid na Fejsbuku procveta od silnih nadahnutih čestitki. Čestitaju svi, uključujući one za koje sam mislio da su umrli i neke za koje ne znam ko su. Ali duša mi je puna jer znam da te čestitke nisu ritualna formalnost nego da su pisane od srca.