Tarzanija (anti)preporuka: Via Romana

Kada sam u rafu knjižare video novu knjigu starog vuka Vuka Draškovića, drhtavom rukom sam posegnuo za novčanikom, svestan da su to verovatno najpogrešnije uloženih 490 dinara u mom životu. Ipak, svrbelo me je da li Drašković posle decenija pričanja ima da kaže nešto novo. Jok. A ni ono staro nije nešto uzbudljivo iskombinovao.

Vukov pogled odaje zadovoljstvo slikovnim rešenjem za korice romana

„Via Romana“ govori o dva janjičara – kako je to najavljeno. Jedan janjičar je to bio bukvalno – njegova ispovest data je metodom priča u priči (kao recimo u Andrićevoj „Prokletoj avliji“), kroz pismo koje ostavlja random pronalazaču. Kao mlad biva otet i odveden u Carigrad da postane sultanov vojnik. Draškoviću ovaj poturica treba kako bi još jednom podsetio današnje Bošnjake da su im navrdedovi bili Srbi. Takva je uostalom i poenta njegovog kapitalca (Nož-Molitva 1-Molitva 2) – „Pre Alije bio je Ilija“. Naš janjičar će, naravno, stići do vrha dvora, a da je Vuk ovo kojim slučajem napisao pre četiri-pet godina, nema sumnje da bi ga uzeli za koscenaristu „Sulejmana Veličanstvenog“. Scene sa turskog dvora, spletke u haremu, nevešto piščevo trčanje kroz godine i decenije, štivo koje obiluje radnjom, a smrtno je dosadno.

Drugi janjičar, doktor Damjan Čavka, janjičar je samo figurativno. On voršipuje Titovu Jugoslaviju, veruje u komunizam, što je iz Draškovićevog ugla smrtni greh. Lajtmotiv „Via Romane“ je inače poređenje SFRJ i Otomanskog Carstva, obe zemlje rasparčane sitnijim interesima. Čavka ima priliku da pročita ispovest svog zemljaka (dolaze iz istog sela), a smrtno je zaljubljen u njegovu potomkinju, ćudljivu „Turkinju“ sa kojom je išao u školu. Doktor Čavka se, naravno, razočarava u komunizam, mrzi Slobu, a upoznaje se sa opozicionarem koji je zapravo sam Drašković. Taj opozicionar je najpošteniji lik u knjizi, nije se uortačio sa socijalistima i nie reketirao beogradske trafike kada je preuzeo lokalnu vlast – dakle pisac ovde pokazuje smisao za fikciju. I Čavka je protrčao kroz decenije života, upoznavao neke ljude, nijednog od njih pisac nije stilizovao, nijednog nije približio čitaocu osim na najbanalniji način, po uzrečicama. Roman se završava sa više mrtvih nego u Ulici brestova i ipak, draškovićevski, simboličnom pobedom čiste srpske sperme nad poturčenom.

Tako je Vuk opravdao logičnu tezu da loši pisci pišu loše knjige. I da ih, ponekad, prodaju u 50.000 pimeraka, dok knjige malobrojnih dobrih pisaca u Srbiji dohvataju jedva hiljadu, dve. I na kraju da priznam – bio sam očaran „Nožem“ i ostalim knjigama u seriji. Glavni razlog je što sam to čitao kao klinac, odnosno odmah posle „Bele grive“ i „Gospodara prstenova“. U međuvremenu sam video da poente mogu i suptilnije da se dokažu nego što to radi Drašković, a da knjige mogu biti i filozofski dublje, a ujedno radnjom neuporedivo zanimljivije (vidi pod „Besnilo“, Pekić). Od Draškovićevog opusa i dalje cenim „Sudiju“ i donekle „Doktora Arona“, to i nije baš bačen papir. A što se „Via Romane“ tiče, nadam se da sam dovoljno spojlovao radnju da ti uštedim 490 dinara. To je bre pola litre vinjau i bomba piva.