Tarzanija insajder: urbane legende domaće estrade

Poslednje reči koje je Minimaks izgovorio pre nego što se rastavio od života bile su „Šta se radi na estradi?“ na šta su se žabarski hirurzi samo zgledali, dostojanstveno slegli ramenima i pustili ga da unovči žeton, jer niko od njih nije govorio srpski.  Trač ili istina? Mi u redakciji volimo da verujemo kako je Milovan bio tolika legenda da je i u času u kome je trebalo da razmišlja o svim maloletnicama što ih je ucvelio tokom svoje bogate karijere, ostao dosledan sebi kao otelotvorenju esencije nacionalnog projekta industrije zabave metodom lakih nota i punjenja novinskih naslova.

Insajderska istorija domaće estrade je puna ovakvih priča kao predizborna kampanja fotki predsednika kako se žvalavi sa babama, zaliva kupus i osveštava frizerske salone. I uglavnom su jednako verodostojne. Doduše, nas nešto baš svečano zabole za to da li je tačno da se Seka Aleksić zove Zurha Ramizaj i da njen bačje obučava odred hitmena kojima je posao da zatru seme i pleme svakom ko sazna njeno pravo vukodlačko ime. Samo nam je bitno da je priča do jaja – što će reći, da može da se proda ekipi kao zanimacija tokom sistematskog hmeljnog mlevenja  jetre i neurona.

Ukraden i pukovnik

Mrkonjić plodi Bekutu i bole ga kurac (doktor kaže da su verovatno kondilomi). Milo je toliko dugo trsio Jami da je od nje danas ostala samo ljuštura. Sve je to kul, respektujemo, ali ne može da se bude ozbiljna hevivejt lobanja ako imaš heftalicu samo u jednoj, svojoj, državi. Pukovnik Gadafi je tu postavio zlatni standard i obrnuo igricu, kao i po mnogim drugim kriterijumima epske tarzanštine, recimo onda kada je došao na deveti samit nesvrstanih  u Beograd  kao Kserks pred Termopil, sa kamilama, šatrama, amazonkama, midžitima bez ruku i katapultima koji ispaljuju kugle zaražene kugom.

Najveći Gadafijev ljubavnički podvig navodno datira baš s tog samita. Na večeri u Metropolu, za krem Afrike i Azije pevala je tada još držeća milfača Neda Ukraden, koja je odmah zapala za oko pukovniku. Ostatak priče je državna tajna dok se ne otvore dosijei našeg debea, jer Gadafi se nije smarao sa trivijalnostima kao što je vođenje dokumentacije – ali dobro obavešteni izvori tvrde da je u provodadžisanju posredovao Aleksandar Bakočević, kao i da je direktor JAT-a ubijen da bi se sačuvala tajna o avionima koji su redovno operisali na liniji Surčin-Tripoli i krali nam Nedu na neodređeno vreme kad god se Gadafiju digne.

Čipi of the Beast

Zvonko Pantović Čipi nam je zauvek oskrnavio detinjstvo stihovima koji su na neki volšeban način uspevali da istovremeno vlaže jastuke  tinejdžerki i veličaju čari uživanja koksa – a sigurni smo da je neka crna vradžbina bila zaslužna za to što je uspeo da se još par puta vrati iz mrtvih pošto su se svi pomirli s tim da mu je karijera definitivno suspendovana.

Pitanje toga kome je Čipi prodao dušu da bi dobio svoje nesvete moći nije dovoljno akademski istraženo, ali po bajkerskim okupljanjima širom centralne Srbije kruži priča da je, kada je čuo da njegov naj<3 bend EVER, Ajron Mejden, pravi audiciju za pevača, Zvonko oteo matorcima pare odvojene za pajdo, založio bas gitaru i, za svaki slučaj, izbacao mujsper po noći punog meseca i kozjim leševima poslaganim u pentagram u podnožju spomenika u Šumaricama – sve da bi demo traka koju je poslao zaista i stigla do ušiju Herisa i ekipe.  True kragujevački metalurzi, svakome ko je spreman da izdrži specifično potentni bazd usta silovanih Merakom i LM-om, pričaju verziju prema kojoj su Mejdeni  bili toliko impresionirani Čipijevim epsko-fantastičnim glasovnim mogućnostima, da je ušao u top pet!  Ipak, na kraju su, kao i uvek, presudili jebački zulufi Blejza Bejlija.

Je s’ ti Bono? Izedeš mi go’no.

2001. Čovek na gastarbajt tezgi u Vienu. Laganica keš, pijani gastosi, nadrogirana deca koja su od Srbije videla samo DM TV. Savršena prilika da se čovek opusti i malo izvuče iz kocarskih dugova. Ali, čovek ne izlazi iz gajbe, osim uveče da odradi jedan od sedam ugovorenih nastupa u folkoteki “Esadov Plavi Dunav”.  Razlog ovoj samonametnutoj izolaciji nije vrhunska profesionalnost. Nije ni spidbol kojim se gruva svako jutro pre brijanja a posle drkanja. Razlog je pre svega to što ne može jebeno da mrdne a da ga ne startuju naložene klinke da im potpiše CD U2 (koji tih dana isto ima cert) jer  je čovek isti pljunuti jebeni Bono. O kom čoveku je reč?

Bajagina najveća tajna

Ako imaš hrabrosti da je saznaš, selektuj mišem sledeći red.

Bajaga nema rč.

Priznajemo, ovo je i nama zvučalo suviše neverovatno, ali definitivno kruži po beogradskoj rok sceni u nekom obliku već decenijama. Zato smo rešili da direktno sa izvora saznamo koliko ima istine u ovoj priči. Na načine koji su od ranije poznati policiji došli smo do broja telefona Momčila Bajagića. Nažalost, nije se javljao, a broj je ubrzo isključen – ali ne pre nego što smo na osnovu našeg detaljnog poznavanja njegovog lika i dela zamislili kako je mogao da teče taj razgovor:

– Tuuuu. Tuuuu.

–  Ja volim boju glasa ko što ima ona i volim kad šapuće mi preko telefona…

–  Halo, je l’ to Bajaga?

–   … a ko d fak si ti? Jel to žena opet zavaljala svoj mobilni a nije mi prijavila niti obrisala memoriju, reci bratu Bajagi, ljubim te i pokrivam krilima plavog goluba?

–  Nem pojma, brate, prodo mi ga neki ganci. Mislim da je bio Koja iz Discipline, kad malo bolje razmislim.

–  Znam čoveka, stanovao je tu odmah iza, mučila ga apstinentska kriza…

–  Dobro, dobro, mojne da pevaš samo molim te, bez muzike zvuči ko da prizivaš Jog-Sotota. Nego bolje reci ti nama  – je l’ imaš ili nemaš čmar?

–  Ne verujem, gledam, ustajem iz kreveta!

–  Bajaga, opet pevaš! Koncentriši se. Čmar: da ili ne?

–  Godine prolaze nervoznim korakom a ta priča ne prestaje! Jebaću Žiki mater za to jednog dana, keve mi.

–   Pa brate, normalno da ne prestaje kad nećeš da se otvoreno izjasniš. I onda čujemo svakakve varijante: te čovek rešio da ga odstrani da bi bolje pisao tekstove, te ruska mafija mu sipala krokodil u bulju jer je dugovao za pajdo… Ni sami više ne znamo u šta da verujemo, sve je tako zbunjujuće! Pomozi nam! Pomozi sebi, čoveče!

–  Nije moja želja presuda, ali ono, jedino da ti skinem gaće da vidiš.

–  A u kurac, ovaj mobilni tvoje žene nema MMS, iako je XXI vek. Ajde pošalji mail na redakcija@tarzanija.com!

– Sećam se slike ja, pre jedno mesec-dva: slikala mi žena bulju mobilnim jer sam mislio da mi je izašla neka čibulja. A ono mitiser, naš kaki.

– Ne seri da sve vreme imamo dokaz u našim rukama!

– Imate i radite s njim šta oćete, ono, meni više stvarno puca kurac, bam-bam-bam, neću ništa da znam.

– Fala Bajaga, u kurac te ljubimo!

– Može, samo zažmuuuri…