Tarzanija preporuka: Timor mortis
Ako nisi potpuni lelemud, imaš ikakve obaveze i bar mrvicu društvenog života, onda godišnje stižeš da pročitaš tridesetak knjiga. Najviše. Što u konačnici daje veoma ograničen broj knjiga i zaključak da treba pažljivo birati štivo. Preporučivati Selenića je otprilike kao reći: „Brate, jesi čuo za Mesija? Odličan igrač, pogledaj neku tekmu!“, ali me je na to navela mini-anketa među poznanicima koji su čitali remekdela Haleda Hoseinija, Harukija Murakamija i Jelene Baćić-Alimpić, ali, jebiga, za Slobodana Selenića su samo načuli, eventualno znaju da je napisao „Ubistvo s predumišljajem“, gledali su film xexe.
To delo, inače pristojno ekranizovano, dobar je početak priče o Seleniću jer, iako njegova poslednja knjiga, kao da je siže svih tema koje su pisca zaokupljale. O Srbima, nekada turskom najezdom poteranim na zapad, a onda ustaškim besnilom nazad na istok, Selenić u „Timor mortisu“ piše: „Zamišljam ih kako pre četiri stoleća dolaze do Maksimirske ili neke druge šume, gonjeni turskim hordama; zamišljam konjanike obrijanih glava iza njihovih leđa, isukane handžare, decu pogaženu kopitima, spaljena pribežišta; i gledam kako se vraćaju gonjeni kamom, vatrom i krstom noseći u predačkom sanduku razrovanom kao oskrnavljena grobnica, pepeo jednog završenog postojanja.“
Srpsko pitanje, svinjarije koje su u njegovo ime činjene, magična privlačnost i odbojnost Srba i Hrvata, „dva poluluda naroda“, koja kao da su ispunjena samo kada se kolju – Selenića zanima nacionalno, ali nacionalista nikako nije. Ono što ga povezuje sa Pekićem, osim činjenice da su pisali u isto vreme, jeste gađenje komunizmom, njegovim manirom da u ime naroda ukrade čoveku sve. Selenića prezirom i strahom ispunjava „obnaženo samozadovoljstvo sinova obogatelih predaka, jednako kao i neprikrivena zavidljivost, neutoljiva glad, strašna, nadistorijska, bezlična, sveobuhvatna mržnja komunističkih usrećitelja čovečanstva“.
Slikovita, puna, teška rečenica odlikuje Selenića, dominira u „Timor mortisu“, a samo najhrabrijima preporučujem i „Pismo-glava“, romančinu koji traži nepodeljenu koncentraciju. Radnja „Timor mortisa“ dešava se u okupiranom Beogradu, između dva bombardovanja. Pripovedač igrom slučaja biva prinuđen da živi u istom stanu sa Stojanom Blagojevićem, starinom od 100 godina čiji je život zapravo sama istorija. Sve dalje od toga bilo bi spojler, uzmi pa čitaj, jebiga. Ipak, Selenić ima jedan početnički problem koji nije uspeo da razreši do kraja opusa i života: On mora sve da kaže. Ne može da odoli. Ne zna da stavi tačku. Evo odlomka iz „Timor mortisa“ koji opisuje krize u koje upada starac Stojan.
„Uz veliko umno naprezanje pokušava nečega da se seti. Vidim da mu to ne polazi za rukom. U panici je. Ne zna gde je, ni ko je, ni ko sam ja, niti šta se od njega zahteva. Slika ljudske bede. Čovek koga je napustila pamet. Zna da je izgubljen. Zna da je to strašno. Dalje od toga nikuda.“ Jak pasus, zar ne? Baš da na kraju spustiš knjigu i malo razmisliš. Al ne lezi vraže, Selenić ovde nije završio pasus nego je još dodao: „Misao se zaglavila, ne mrda ni levo ni desno. Klizi na mestu u nekoj otvrdloj vijuzi njegovog starog mozga.“ I tu se već sve rasplinulo, utisak je oslabio, nepotrebne dve rečenice potiru snagu prethodnih.
To je jedino što me nervira kod Selenića, ali je priča toliko dobra, studiozna, a na kraju i ubrzana i dramatična da „Timor mortis“ svakako treba pročitati pre nego što se sati bace na „Hiljadu čudesnih sunaca“ i delo turske Mir-Jam „Zovem se crveno“. Ako ipak misliš da je krajnji domet proze „Grabljivica“, a milinu ti bude priče iz „Moje tajne“, onda Selenić nije za tebe. Nije ni život za tebe, al šta sad.
