Tortura srednjeg veka u savremenom dobu

Oduvek sam se pitao šta se odigrava u glavi jednog čoveka dok oduzima život drugom. Da li je tužan, srećan, uzbuđen, da li doživljava erekciju ili ovlaž u zavisnosti od pola, da li misli na prvi nespretni peting na klupi u parku dok prosvirava lobanju neprijatelju ili na poslednje letovanje sa roditeljima u radničkim bungalovima u Čanju, dok preseca karotidu dušmaninu… U svakom slučaju, čovek u sebi nosi pritajeni animalni mod koji se uključuje u određenim situacijama, pre svega kad je u pitanju opasnost po sopstvenu guzicu. Ali da li je to sve? Ne. Čovek poseduje nešto što ga može načiniti svirepijom i većom životinjom čak i od same životinje – želju da vidi patnju u tuđim očima. Srednji vek je, de facto, najzajebanije vreme u celokupnoj istoriji, makar sa stanovišta ljudske kreativnosti u pogledu torture i sadizma.

Pre takozvanog „Dark ages-a“ si mogao da najebeš tako što te bace lavovima, razapnu na krst, odrube lobanju, a u neko novije vreme postalo je popularno nabijanje na neomašćen kolac, trovanje raznoraznim gasovima u neprovetrenim prostorijama ili puštanje nezaboravnih pošalica Jove Radovanovića i ekipe iz Sedmorice mladih na izgužvanom VHS-u. Naravno, iz priloženog se vidi da su sve ovo izuzetno benigni način da nekog mučiš do trenutka od kog će se pozdraviti sa životom. Dobrodošli u pakao srednjeg veka…

 Brazen Bull

Pamplonski bikovi su definitivno dečja igra u poređenju sa izumom jednog ludog Grka, kome je palo na pamet da od metala izlije šuplju figuru u obliku ove hipernadrkane životinje. Princip rada je sledeći: u bika zatvoriti željenu osobu i ispod založiti logorsku vatru. Pošto su metali sjajni provodnici toplote, atmfosfera unutar bika se brzo zagrevala, a korisnici su imali priliku da iskuse šta znači biti reš pečen bez plamena. Publika u ovom slučaju nije mogla da vidi izraz lica korisnika ove aplikacije, ali je svakako mogla da uživa u višesatnoj kakofoniji koju je proizvodio konzument.

Koga bismo mučili: Poslanički klub Nove Srbije, solarijumoholičarke, bend Plavi orkestar (Loši bi skinuli i kapu pride) i Palmu (specijalna edicija „bik u obliku žirafe“)

 The Rack

Pretpostavlja se da je točak uz toalet papir i naizmeničnu struju, najbitniji izum čovečanstva. Isto tako, taj točak je verovatno i najsmrtnosnija naprava svih vremena ( cca 1 500 000 smrtnih ishoda samo u drumskom saobraćaju godišnje u svetu) i , naravno, igra jako bitnu ulogu u hardveru ove mašinerije za mučenje. Žrtvini ekstremiteti se palamarima privežu za drvene osovine, koje se potom rotiraju u suprotnim smerovima i izdužuju njeno telo. Lagane muke počinju kad ruke i noge žele da se odvoje od ostatka tela, a teže kad žrtva shvati da od toga neće umreti već će morati da sačeka neko obilno unutrašnje krvarenje, prouzrokovano povredama vitalnih organa.

Koga bismo mučili: Sve nedorasle osobe iz džet seta: Sarkozija, Maju Nikolić, Ivana Ivanovića i Mirjanu Bobić Mojsilović.

Iron Maiden

Bez Dikinsona, bez Bejlija, bez Diana, bez Herisa… klot. Samo izdubljeni metalni sarkofag, sa rupama kroz koje se provlače šiljci raznih veličina, pogađaju tačke na čovekovom telu, prouzrokuju nesnosan bol i nanose teške povrede. Prorezi na ovoj šklopociju su tako postavljeni da šiljci provučeni kroz njih ne pogađaju vitalne organe, jer u čemu je draž mučenja ako žrtvi zabodeš 30 santima zarđalog metala direkt u srce. Nek pati đubre. Prvo mu zabodeš špic u oko, usta, ekstremitete, onda okolo-naokolo po telu i kad kroz nekoliko sati konačno reši da umre od gubitka krvi, onda mu zadaš fatality kroz plućnu maramicu, čisto radi umetničkom dojma.

Koga bismo mučili: marketing menadžere, Aleksandra Tijanića, Paula Koelja i Olivera Dragojevića.

Scavanger’s Daughter

Ova naprava milozvučnog imena se pojavila za vreme vladavine čuvenog pičkoljupca i vladara Engleske, kralja Henrija osmog. Priručnik za upotrebu ove ljupke naprave kaže sledeće: „Naša najmlađa ćerka – mezimica je gvožđušija u obliku slova A. U njene otvore respektivno stavljati sledeće delove: glavu, ruke i noge, u smeru od vrha ka dnu. Princip rada se zasniva na kompresiji tela, tako što glava i kolena konvergiraju. Zabava počinje u trenucima kad žrtvi pođe krv na nos i uši, a kulminira pucanjem nesrećnikovih kostiju i njegovom molitvom da mu britka sablja odrubi glavu. Tada slobodno iskulirajte i pojačajte kompresiju „na trojku“. Konzumirati uz popodnevni čaj u 5. Cheers.“

Koga bismo mučili: likove koji plaćaju žvake karticom, Natašu i Daču, izumitelja prvog reality show-a i Đokovićevog strica.

 Pear of Anguish

Ono što je jabuka razdora u Raju, to je „kruška razdora“ u svetu mučenja. Dakle, ovaj master gedžet je spravica kruškolikog oblika koja je radila na principu divergencije, atačmentovana metalnim listićima oštrine Mach 3 žileta.  Stavljana je u žrtvina usta, pičku ili čmar, u zavisnosti kakav je greh počinjen. Za širenje jeresi, predviđala se oralna konzumacija i čupanje jezika, zuba i krajnika bez anestezije. Za tobdžarstvo i furunašenje, logično, aparatura bi se koristila rektalno, dok bi žene svoje prevare morale da opravdavaju sprovođenjem ovih srednjovekovnih vaginaleta sve do grlića materice. Poseban zajeb kod ove sprave je taj što nikako nije mogla da ubije žrtvu, već je jedino ubijala njenu želju za životom.

Koga bismo mučili: Sanju Marinković, organizatore Gej parade kao i njihove protivnike, Frančesku Skijavone i Marijanu Mateus (triple penetration)