Više sreće u sledećem izvlačenju

U ovoj priči sve je istinito, osim imena mog druga koga ćemo ovde zvati – Zlatko. Uostalom, ime je i najmanje bitno jer svetom hodaju milioni ljudi poput Zlatka – zaljubljivih, smotanih i kao leba dobrih tarzanskih antipoda. Zlatko se u poslednjih pet meseci zaljubio tačno pet puta. Svaka od pet ljubavi bila je „ono pravo“ i „ni nalik prethodnim“. Pet puta je, da se izrazim njegovim rečnikom, imao leptiriće u stomaku, pet puta se nadao, pet puta napisao po milion poruka i – pet puta je izduvao kurac.

Tragedija Zlatkove ljubavne sage je što je on zaista svaki put bio zaljubljen i svaki put je otpatio i otplakao drolje koje jednostavno nisu htele da mu uzvrate ljubav iz raznih razloga koje ćemo ovde pobrojati. Zlatko ima posao i svoj stan i evo danas, na svoj 27. rođendan, lupa glavu zašto ga je poslednja u nizu velikih ljubavi odvela do predvorja raja, samo da bi ga gurnula u pakao patnje. Moj drug, večiti pubertetlija, uspeva sebi sve da objasni upravo onako kako bi uradio jedan trinaestogodišnjak kada mu simpatija okrene glavu u luna parku.

Leptirići 1: Stara ljubav, još je volim

Zlatko je jedared imao dugu vezu koja se raskantala glupavo, kao i sve druge duge veze osim onih koje još gluplje traju. Prazninu je popunio neobaveznim seksom sa jednom drugaricom kojoj se, zbog naslaga sala, do vaginalnog otvora stizalo samo uz izuzetnu upornost i rudarsku opremu. Frustriran činjenicom da je spao na povremeno drndanje krmače te osećajući da sudbonosna povezanost sa bivšom devojkom Klementinom nije iscrpljena, Zlatko rukom ispisuje 32 strane nekakvog pisma u koje uliva sve svoje emocije, inventivnošću Marine Tucaković povezuje patetične fraze i još lepi fotografije iz srećne prošlosti. Tako sklepano remekdelo ubacuje ljubljenoj Klementini na terasu – srećom, ova živi u prizemlju.

Epilog: Od toga su se videli nekoliko puta, Zlatko je tih nekoliko puta pošteno odbrojao novce za palačinke, pivo i mocart-kugle no pički nije prišao ni na kurcomet. Ali je zato uleteo u frend zonu, samo što za razliku od većine kojima cave kažu da su „dobar dečko“ – Zlatko ni danas ne kapira da je u frend zoni. Nije to shvatio čak ni kada je Klementina odletela na odmor na Majorku, a njemu ostavila ključ od stana da hrani njene kućne ljubimce – dva pacova.

Zlatkova racionalizacija: Ona se boji da ponovo pokuša, a meni je lepo i kad se samo družimo.

Realnost: Klementina je, odmah po raskidu sa Zlatkom, našla rebound jebača koji joj je otključao nove svetove skvrta i po koji put je odalamio nadlanicom – sve ono što žene vole, a za šta je Zlatko previše zlatan. Ostavila mu je proklete pacove da čisti njihova govna dok je na Majorki primala crne kurčine u sve tri rupe. Istovremeno.

Leptirići 2: Već dugo se znamo, dosta je drugarstva…

Klementina je preboljena ubrzo, kada se Zlatko zagledao u koleginicu, nešto najlepše što je ikada video. Zgodna crnka, divlja i neobuzdana – zvaćemo je Pokahontas – ona je svakako bila vredna pretraživanja stotina sajtova u potrazi za najljaljavijim ljubavnim porukama dovoljno moćnim da pokrenu lavine, a opet dovoljno kratkim da stanu u jedan SMS. Pokahontas je izašla iz duge veze – živela je sa nekim tipom čak sedam godina, što je Zlatku govorilo samo da je ozbiljna devojka koja zna šta hoće te mu dodatno podgrejalo nade da je baš on to što koleginica hoće. Jednom je Pokahontas pristala da sa Zlatkom ode na piva gde se iz kurtoazije smejala na njegove viceve o Perici i, takođe iz kurtoazije, obećala da će se videti ponovo iz čega Zlatko nedvosmisleno zaključuje da je ostavio sjajan prvi utisak i da će uskoro osetiti Pokahontas iznutra.

Epilog: Koleginica se, rekosmo, raskantala sa dečkom, trebalo je da se preseli pa joj je trebala i jeftina radna snaga. Pogađate koga je pozvala. Svaki kontakt sa Zlatkom nekako prekida u isto vreme kada na poslu postaje odsutna u mislima i po ceo dan kuca poruke, mistično nasmejana. Zlatko je i dalje gleda kao Ciganče glavicu luka.

Zlatkova racionalizacija: Izašla je iz duge veze, to nije lako. Po cele dane se dopisuje verovatno sa bivšim kako bi dogovorili kada će pokupiti stvari iz starog stana.

Realnost: Pokahontas je tražila nekog ko će je probuditi iz učmalosti sedmogodišnje veze i pošteno izjebati, a naišla je samo na Zlatka, opasnog kao kuvani karfiol. Na prvom sastanku je sigurno zabrinuto pričao o složenosti političke situacije na istoku Libije i potpisao sebi nastavak nejebice. Pokahontas se dopisuje sa nekim ko nije tako sofisticiran, ko misli da je Libija kraljevina na obroncima Tibeta, ali zato zna da izgovori prostu rečenicu: „Ajmo kod mene da te rastavim od kurčine.“

Leptirići 3: Ja te volim čak i…

Kako se svakom makar jednom u životu desi, Zlatko je pronašao ljubav van svog atara. Jedno 500 kilometara van svog atara, ako ćemo pošteno. Desilo se slučajno, nakon pijane večeri u jednom klubu, Zlatko je konačno poentirao i to u gostima. Kasnije mi je pričao da je bilo krvavo, jer je Marela – tako ćemo je zvati – upravo plaćala svoj mesečni danak biologiji. Ta jednonoćna rapsodija u crvenom bila je dovoljna da Zlatko u novčaniku zameni sliku Pokahontas slikom Marele. Jer ona je nešto posebno. Ne, to nije bio „samo“ seks. To je bilo spajanje dva uma, dve duše i dva tela koja su, samo igrom slučaja, do vrha bila nalivena đus-vodkom i pelinkovcem po promotivnoj ceni. Zlatko je zbog Marele bio spreman na žrtve, žickanje para za putovanja do njenog grada svakog vikenda. U ljubavnom zanosu, iskoristio je svoje najjače oružje – ljubavno pismo, vodeći se logikom da ne može baš svaki put da omane.

Epilog: Ni Marela nije blagonaklono gledala na stihove iz pesmarica. Jednog dana nije odgovorila na SMS, sledećeg je Zlatko, na svoje nemalo zaprepašćenje, već izbrisan sa liste prijatelja na Fejsbuku.

Zlatkova racionalizacija: Predaleko živimo, ona se plaši takve veze, a i put mnogo košta.

Realnost: Zlatko, ionako skromnih seksualnih moći, penetrirao je u Marelu kratko, ali zato očajno, toliko očajno da nije zaslužio ni drugu šansu. Jebiga, nije to TV Slagalica. Marela je odlučila da potraži testosteron u neposrednoj okolini, umesto da daje nadu udaljenoj veverici koja joj citira Miru Alečković.

Leptirići 4: Kaži važi i neka niko ne zna…

Skrhanog internet ponosa, Zlatka više nije mogla da oraspoloži ni vinjakolada ni njegov omiljeni klip „Nesam školovala“. A onda je, posle nekoliko dugih sati očajanja, došla ona. Larnaka nije bila kao druge, ona nije hodala nego lebdela, njen čmar nije prdeo nego ispuštao leptiriće. Pečat novoj ljubavi dala je okolnost – ona je bila drugarica verenice Zlatkovog druga, a takve su uvek opuštene i spremne na neobavezne odnose iz kojih, nadao se Zlatko, mogu da se izrode zajedničke zlatiborske noći, par burmi i par dece. Upoznali su se u kafani, pohvatali u polumraku, posle kraćeg navaljivanja dobio je i broj telefona – početak iz snova, kao Krespovi golovi za Milan u istanbulskom finalu LŠ protiv Liverpula. Za nekoliko dana Zlatko nije više znao ko su Klementina, Pokahontas i Marela i ponavljao je, kao u groznici nakon prelaska Albanije: Larnaka, Larnaka, kako mi se aka.

Epilog: Akao nije. Dobio je SMS u kojem Larnaka poluzainteresovano obrazlaže da joj se ne sviđa okolnost što se poznaju preko tog para, da nije raspoložena za vezu te da odjebe više da joj šalje „Barbara, te noći je kišilo nad Brestom“, uz par neproverenih insinuacija da je Prever peder.

Zlatkova racionalizacija: Čim daje tako glupe razloge, znači da je kretenka te da samim tim i nije za mene!

Realnost: Jednom mi je Zlatko, putem svog novog ajfona, pokazao Larnakine fotke, sa Fejsbuka naravno. Recimo da Zlatko nije njena klasa. Večeri kada su se upoznali je možda Seki Aleksić pukao nokat, pa je Larnaka indisponirana htela da se povata sa bilo kim, ali da dade – to samo odlikašima. Kako bilo, bolje da je Zlatko pare od ajfona investirao u javnoj kući – tamo bi mu dame možda i dale miline.

Leptirići 5: Ti ne ličiš ni na jednu…

Od zaljubljivanja se čovek umori. Taman kada je Zlatko pomislio da se najede bunika, pročita neku knjigu, ode na fudbal ili nešto još gore – pojavila se Mari-Mari. Van svih priča, ni stara poznanica, ni koleginica, ni drugarica drugarice – Mari-Mari je prvim pogledom obećala da će prekinuti Zlatkove mesece nedosanjanog ili gadnog seksa i ljubavi koje su završile u đubretu. Ovo jeste najtragičnija ljubav mog druga Zlatka – upravo jer se drugi sastanak sa Mari-Mari odvijao u njegovom stanu i trajao je puna tri dana bez prestanka. Te noći i obdanice na krevetu švedske Ikee, Zlatko će opisivati kao najbolju stvar u svom životu sa najboljom ženom univerzuma. Nestvarni, razuzdani, a istovremeno intelektualni pornić u kojem se iznenada našao, naveo je Zlatka da pomisli – na ovo bih mogao da se naviknem. Već je čuo harmoniku u svadbarskom sokaku, sreća je suđena, propast nemoguća.

Epilog: Mari-Mari je posle nekoliko dana odgovarala na poruke sa kašnjenjem od pet do deset minuta, što je ozbiljno zabrinulo Zlatka. Jednog dana se nije javila na telefon, što ga je već dovelo do očajanja. Nije je pitao šta i kako, nije je pitao jer je slutio ono što će mu uskoro i reći, zapravo napisati u poruci: Ona ne može više tako, ona neće ništa sa njim.

Zlatkova racionalizacija: Devojka se uplašila moćne ljubavi, vrleti osećanja koja bi i Titanik održala na površini. Sada je on emotivna ruina, samo zato što je žena njegovog života kukavica za ljubav.

Realnost: Jednostavna objašnjenja su najčešće ispravna. Mari-Mari je isprobala, nešto joj nije bilo potaman – možda Zlatko ne spušta dasku na WC-šolji, možda navija za Barsu ili peva Zoricu Brunclik dok svršava – i ženska je rekla „više sreće u sledećem izvlačenju“, samo malo uvijeno. A možda je istovremeno vršila uporednu studiju više primeraka, pa je Zlatko ubedljivo izgubio.

***

Sve sam ja to rekao mom drugu. Ceni on moju iskrenost, ali i dalje veruje u svoje teorije. Rekao sam mu i da se pogleda u ogledalu. „Vidiš li Hjua Džekmena, Zlatko, jebem te usta?“ Naravno da ne vidiš. Pokušavaj i dalje, pucaj na visoko, piši i sonetne vence – ali nemoj da se svaki put razočaraš i cmizdriš kao Sabonis. Hrabro jurišaj, al hrabro i gini.

Nije vredelo. Zlatko nije shvatio. Onda i ja dignem ruke. „Šta ćeš, ćud je ženska smiješna rabota“, citiram Njegoša na kraju da ga utešim. On promrlja nešto, saglasan je. Navrće pivo, peva, tuguje i plaća. „Zlatko, druže, zora je, ajmo kući. Ionako ćeš me za dva i po dana daviti novim ljubavnim jadima sa novom ženom tvog života.“