Zatri hipstera u sebi

Kad sve više ljudi oko tebe počinje da se maša za mobilni čim se sa razglasa začuje jebeni “Je Veux”, vreme je da ti alarm pređe na crveno a bojeve glave se naoružaju eksplozivnim punjenjem sačinjenim od smeše azotnog i stajskog đubriva, jer satansko prduckanje iz drkafrulice može značiti samo jedno: hipsterizam dolazi,  da te uguši polako, mučki, dva broja manjom košuljicom.

Naravno, ne može se kompletan teret uništenja svega što iz daleka nalikuje autentičnom stavu kod zabrinjavajuće rastućeg dela današnje omladine svaliti na pleća omalene pariske šansonjerke za iGeneraciju. Hipsterizam je pre svega kuga u ljudima, a naročito u mudima, jer ih izjeda iznutra. Zato, ako u sebi prepoznaš bilo koji od ovih simptoma, ne časi časa, prvo smrvi čašu vinjaka facom, a onda se javi u Crnu Reku na raspored i ne zaboravi da poneseš kameru da bismo mogli da tvoj proces prevaspitavanja pratimo na YouTube(t)u.

To je moje (jer sam ga prvi video)

– Brate, kako se zove onaj pank-tehno dramenbejs što si mi pustio juče, da ih skinem s neta…

– Ummm… Trejn. Da, Trejn. T-R-A-I-N. Kao voz. Skini to.

– Aha, fala brate.

Ne, nisi ti prvi čuo taj bend i ne pokušavaj da ih sakriješ od drugih navlačeći ih na pogrešan trag. Prvi ih je čuo bubnjarev ćale čiju su garažu okupirali pošto je prodao kola kada je izgubio posao jer je Hjulit-Pakard prebacio proizvodnju u Kinu. I pomiri se sa činjenicom da svi ljudi sviraju muziku zato što žele da je drugi čuju.  Svi koji kažu da to rade samo zbog sebe ili seru ili u stvari umeju da sviraju na nivou kreativne radionice u domu za gluve.

Bolji sam (jer kapiram muziku)

– Jebote, prva pesma je o tome kako nalaziš ćaleta obešenog o kravatu koju je 10 godina svaki dan nosio na posao, sa golemom erekcijom u ruci. Ludilo!

–  Mdah, a prvih pet minuta je bas linija od tri i po tona.

Većina ljudi ima život van muzike, jer muzika većini ljudi služi da se opuste, možda da ih ponekad i dirne i neka emocija, kao kada cigi pukne žica na basu i ošljepi pevaljku po zasisju – ali nije im jebeni identifikacioni barkod. Ljudi koji postoje samo za jedan bend su menadžeri navučeni na dspi i pilule za spavanje i eventualno menadžerov lerdi.

Poseban sam (jer se oblačim drugačije)

– Brate,  vidi ove ljaljane što su svi u farmerkama i majicama ko da idu s “Volim devedesete”, hnjah, hnjah.

– E, Marun Fajv, mojne te udavimo tom arafatkom.

Odeću smo evoluirali s razlogom: služi nam kao jebeni identifikacioni znak. I zato, kada imaš (ironijski obučenu) Teletabis majicu, nemoj da škrgućeš zubima i besno zabacuješ šiške što ti se ljudi obraćaju samo sporim, naglašenim slogovima ili te najure sa stepeništa svoje zgrade hicima iz vazdušne puške, ako imaš sreće. Da, misliće da si poseban, ako si to hteo. A kad smo već kod ironije…

Ironija=intelekt (nije)

–  Hajde da stanemo u prvi red skupa Pokreta Socijalista Srbije i da vičemo “VULINE, OPLODI ME!” Hnjah, hnjah, to će biti vrhunski ironijski!

– Ne, to će biti vrhunski retardirano.

Ironično znači neočekivanu suprotnost očekivanom ishodu tj. značenje suprotno od izgovorenog. Znači nije ko što nam je pevala Alanis “IC LAJK REIJEEEEJN ON JOR VEDING DEEEJ!“, nego je ironično baš to da je u pesmi koja se zove “Ironic” refren promašio poentu ironije. Mada, činjenica je da većina hipstera ne bi uspela da objasni šta znači ironija ni kada bi se jedino tako punila baterija za ajfon. Ali, to ne može baš da bude etalon za inteligenciju, jer –  jeste,  ironiju ne kapira baš mnogo ljudi, ali isto tako mnogo ljudi ne kapira ni zoofiliju. Po toj logici bi se prijemni za fakultet sastojao od prepoznavanja pesama Lejdi Gage na osnovu prvih pet akorada (prvi dan) i prepoznavanja  vrste domaće životinje na osnovu ukusa sperme mužjaka (drugi do peti dan).

Boli me kurac (to mogu da kažem jer ga nemam)

Wojtek: Oćemo večeras do Tarzanija kluba, biće neke bicuri sa pravnog, eto neke vajde i od Huga…

Ariel: Boli me kurac baš.

Wojtek: Hipsteru jedan.

Tajna kuloće je spaljena u urni Majlsa Dejvisa, ali naravno da je mi imamo, jer u redakciji još od 1973.  čuvamo jedini drugi primerak: parče kože s leđa Pita Kouzija na kome je istetovirana lično Majlsovom rukom, pošto je stukao koktel vinjaka i žutog avganistanca koji mu je smuljao Dado Topić. Evo tajne: da bi bio kul, moraš da budeš nezainteresovan. Kada te ništa ne interesuje, ništa ne može da te takne. Old skul filozofi bi to nazvali nihilizmom, ali pravo umeće je u doziranju. Ne možeš da budeš zombi (to ostavljamo gotičarima i glasačima PUPS-a) ali ne smeš ni da pokažeš da te dotiču smorne zadevice svakodnevice. Jedino što se u smornim zadevicama svakodnevice krije život. Bez njih ne možeš da ceniš one bombone od mlečne čokolade sa vlažnom vulvom u sredini koje predstavljaju ti retki trenuci kada sranja nema. Bez sranja u životu, ništa ti nije vredno u životu. A jebo takav život.