Da li glup narod uvek zaslužuje lošu vlast?

I da li je narod glup pa bira lošu vlast, ili je vlast loša jer im se može tako, kad je već narod glup? Još jedno od bezbroj životnih kokoška-jaje pitanja. Da li žene postaju sponzoruše jer postoje dovoljno umobolni muškarci da ih finansiraju, ili su muškarci stvorili sponzoruše time što su se u finansijskoj utakmici tukli za parče ružičastog mesa? Da li mediji puštaju odvratnu muziku jer narod to voli, ili je narod takvu muziku zavoleo jer mu je jedino ona servirana? I da li bi to važilo sa klasičnom muzikom, pa recimo Palma zaista zavoli drugare iz detinjstva – Betovena i Šopena?

Previše je takvih pitanja, tako da ćemo se ovde držati prvog. Šta znači uopšte „glup narod“ i kako se to meri? Kolektivnim testom iz opšte kulture, prosečnim nacionalnim iq-om, stepenom slobode ljudskih prava, količinom zelenih novčanica u džepu svakog pojedinca, izgledom predsednika republike na slici sa Molitvenog doručka? Verovatno kombinacijom svega toga, a opet rezultat ne mora ništa da znači. Masa je ipak samo skup pojedinaca, i pametnih i glupih, i ovakvih i onakvih.

Ipak, nešto uvek vuče ka zaključku da moraš ponekad da kažeš „jebote, da l je moguće da smo glupi ko kurac?“ To ponekad je otprilike 27 puta dnevno. Na pitanje iz naslova Marks nema dilemu – svaki narod zaslužuje upravo takvu vlast koja ga trenutno vodi, ni bolju ni goru, nego baš takvu kakva jeste.

Sudeći po trenutnoj situaciji, Srbija je zemlja 7 miliona mentalno hendikepiranih individua koje čine sistem koji funkcioniše kao umiruća lokomotiva voza na relaciji Beograd-Novi Sad, koja konačno ispusti dušu negde u Karlovačkim vinogradima i mašinovođa izađe i kaže putnicima „ja sad odo, a vi se svi jebite kako znate“. Koliko god ovo bila metafora, zapravo je i paradigma stanja jer se ovaj događaj zaista zbio pre nekoliko meseci.

Funkcija vlasti je takva da automatski nosi sa sobom neki prirodni otpor prema samoj sebi. Čovek želi slobodu, a vlast koliko god s jedne strane pravi alate za slobode pojedinca, s druge strane ga i guši. E velika je razlika kako vlast guši. U Saudijskoj Arabiji te guši zarđalom žicom sa šiljcima pod uslovom da si bila šta drugo osim bogatog muškarca muslimanske veroispovesti. U Švedskoj te smara povremenim štipanjem za grkljan, čisto da budeš svestan da si i dalje obavezan prema njoj između ful plaćenog porodiljskog odsustva i letovanja na Baliju. U Srbiji se vlast ponaša poput pijanog muža sklonog dominaciji, legne preko tebe i mrcvari te jebući očajno dok ti drži obe ruke oko vrata i viče „KAŽI MI DA SAM NAJBOLJI KOG SI IMALA DO SAD? “

A mi volimo mazohizam. Mnogo ga volimo, ne postoji drugo racionalno objašnjenje. Volimo da budemo poniženi. Volimo što nam je predsednik države pod stare dane falsifikovao diplomu, što ne ume da bekne engleski a ni sa maternjim jezikom se ne snalazi bolje od prosečnog radnika u magacinu Matijevića. Obožavamo što nam je premijer istripovao Isusa Hrista pa hrani celu državu veknom hleba i dvema tovljenim pastrmkama. Ponosni smo jer svo “verski tolerantni” i što u vlasti 15 godina sedi Rasim Ljajić, čovek koji je svima potreban zbog nekoliko desetina hiljada muslimanskih glasova. Obožavamo jer iz fotelja nikad neće izaći pijana seljačina iz Čačka, magistar koji ne ume da objasni razliku između kardanskog vratila i kamena za kupus, Palma, jagodinski erudita, ponos pomoravlja, dušebrižnik i iskorenitelj bele kuge i Mrkonja, vrli inženjer, emeritus, graditelj kilometra i 200 metara regionalnog puta godišnje i snabdevač i rentijer turbo folk kurvetina o trošku poreskih obveznika.

Ne smeta nam što glavni grad vodi amorfna masa, čovek neupadljivog lica, glasa i iščezlih neurona i arhiplagijator čije ime i prezime je odvratno i pomenuti. Ne smeta ni što njegov menadžer grada, stranački preletač, javno ne poštuje ustav i najavljuje da ako ne platiš kaznu za švercovanje u prevozu, mogu da ti zabrane da produžiš vozačku, a sutra što da ne i da overiš zdravstvenu knjižicu, šupičkumaterinu, oćeš da se lečiš a ovamo nećeš da plaćaš 73 dinara za razbijanje kamena u bubregu po džombavim džadama sa još sto osamdesetoro sabraće u nakrivljenoj sedamnaestici. Nikom ne smeta ni to što ga država smatra buržujem ako ima 25k platu pa će istu da mu sreže 10 posto. Lekarima i profesorima takođe ne smeta što ih vašljiva gamad stavlja u isti koš za laditeljima genitalija i igračima pasijansa koji jezivo vire iz memljivih podruma pišući neki glupi administrativni akt po ceo dan. Ne smeta nam ni  kad rendom politički isprdak izvadi iz gaća svoj zakržljali falus i urinira po masi tripujući da ima baštensko crevo.

Ne smeta nam ni ovo:

U principu nam je do jaja, reklo bi se. Zašto bi se išta menjalo? Je l su pljuge skupe? Jesu, al bar ne moraju da se kupuju od švercera iz kamiona, pa jedan dan vek, drugi vikend, treći formula, a četvrti ko zna šta. Ne, ima ih u prodavnici, uvek i fensi su obeležene. Hleb nije 3 dinara kao kod Slobe al ga ima svakakvog, i crnog i nekog uvoznog koji košta ko porcija ražnjića sa urnebes salatom, a ima i onog klasičnog što sutra možeš njime da izlupaš šoferšajbnu komšiji jer je svu noć turirao ispred zgrade. Ulje je skupo al ga ima. Struja je isto skupa al nema restrikcija. Kad krenemo skoro svuda po Evropi ne gledaju nas ko degenerike i ne traže nam vize već nas samo gledaju ko degenerike a vize samo britanska đubrad hoće. Pa ni ratova više nema, niko nas nigde ne tera da ginemo. Čak ni sankcije nismo imali sto godina pa da napravimo trodenvnu nacionalnu radost kad nas puste s lanca pa uzmemo medalju u odbojci il tako nekom sportu koji sad prati 49 ljudi. Sve je nekako dosadno.

Ova zemlja ima ozbiljnu dijagnozu da su potrebni tektonski poremećaji da bi kapiranje iz guzice krenulo ka čontari. Nije dovoljno da zakaže sistem i da se u poplavama podavi 50 ljudi. Premali je to broj za hiljadugodišnje kiše. Treba da vlast pusti niz vodu 5000 ljudi, da otpočnemo novi rat sa Rumunijom recimo, da nam ukinu internet, struju, vodu, lekove, grand paradu. Tad će možda se skupi 18 ljudi ispred Vlade. I taj koitus mora da traje bar 10 godina pa nezadovoljstvo konačno prevlada u polovini biračkog tela. Ako je srpska vlast muž siledžija, onda smo mi svi uboga, prosta žena koja trpi svakodnevni maltretman i svaku modricu i hematom krije od svih jer pobogu „šta će drugi reći“, „sramota“ „bolje da ćutim, bar imam da jedem“. Nismo mi nikakav narod kojima je inat nacionalni simbol već gomila pičketina koja ne sme da zucne pred nasilnikom iz sopstvenih redova. Zašto bi intelektualna elita države, taj skaredni fiktivni entitet, bila šta uradila protiv vlasti kad im je i ovako lepo? Što bi profesori rizikovali svoje akademske pozicije kad mogu lepo da zažmure na oba oka i da kažu da su radovi Malog, Sline i ostalih smradova autentična naučna dela ranga Gotfrida Lajbnica. Uostalom, većina njih zna da su profesori postali jer su radili iste stvari nekad davno, pa ako ništa, onda bar da nemaju dvostruke standarde.

Da li je naša zona komfora zaista toliko sitnog dijametra da nas zadovoljava saznanje da je bitno samo da se jede i pije i „bože zdravlja“? Da li može da iz 7 miliona da se pojavi 50 novih ljudi, čistih biografija, zavidnog znanja i krupnih muda da kažu „alo, stoko bezrepa, glasaj za nas da skidamo ova govna i ne dozvolimo da na njihovo mesto dođu ista taka govna iz opozicije“? Hoćemo li masovno pred Skupštinu ili smo zaista pičke? Markse, šta kažeš, jesmo li glupi?