Srbija prvak Evrope u vaterpolu

Juče je odigrano finale Evropskog prvenstva u vaterpolu a s obzirom da je tekst pisan nešto pre odigravanja, Šredingerskim zaključkom mogu reći da je prvak Srbija ili je prvak Mađarska. U principu, za potrebe ovog teksta, determinisanost prvaka Evrope je totalno nebitna. Citiraću kolegu sa portala njuz.net (besplatna reklama, kad je beg bio cicija) „Vaterpolo bih gledao kad bi mi dete igralo za reprezentaciju i to finale Olimpijskih igara i to poslednju cetvrtinu.” Na tu izjavu će svaki domaćin čovek sa prezirom pljunuti, dohvatiće najbliži element kuhinjskog mobilijara i krenuti na govornika uz reči: “Alo, šta si reko za vaterpolo, pa znaš li ti ko su vaterpolisti, svi da dobiju po jedan stan, možda i tri, zlatne statue u bronzi da im se izliju za života, vaterpolo više volim od Tita a kasnije od Draže, zavisi od političkog trenutka, mamulitijebemupičkumaloja”. A evo i zašto ovaj decentni gospodin nije u pravu.

Prvo, vaterpolo je dosadan sport. Ustvari on ne da je dosadan nego po količini smornosti asimptotski teži čuvenoj kartaškoj igri “rata” gde se po tačno utvrđenom redosledu izvlače karte i veća tuče manju, i tako sve dok neko od igrača ne popizdi i kaže “e aj nešto zanimljivije da radimo, tipa da gledamo u plafon do smrti”. E toliko je dosadan. Činjenica da je vaterpolo vodeni sport automatski doprinosi tome da je to najsporiji mogući vid kretanja čoveka i kao takav prosto tera gledaoca da kljokne u dubok san sa sve pljugom u ustima. Sporost automatski utiče na razvoj taktike i kreativnosti u igri tako da se može reći da na svakih par godina imamo nešto što bi se nazvalo  “au jebote gle kakva akcija, ovi nisu znali gde se nalaze”  a na svakih par decenija imamo čak i PREDRIBLAVANJE igrača. Dakle, katarza lepote u igri gde se tri četvrtine golova postigne  sa igračem više je kad sidraš od 120 kila uspe da preživi protivničkog igrača koji mu se popeo na krkače i pokušava da ga udavi a još trojica ga šibaju po rukama i glavi koja je pod vodom i šraubom nekako da gol. I nekad se desi da neko da gol sa 10 metara i to je otprilike to. Sve ostalo uglavnom  ide po algoritmu: igrač primi loptu – faul – doda drugom – faul – doda trećem – faul – doda sidrašu – if faul then isključenje then gol, else kontrafaul – promena poseda pa sve ispočetka.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Šefe, daj neku manje komplikovanu akciju, svi će da poginemo u vodu.[/typography] 

Na sve ovo treba dodati da se u istoriji ove igre nije desilo da se jedna neizvesna utakmica završi bez jebanja materi sudijama koji su naravno plaćenici pobednika (mada je ovo manje-više uobičajeno za sve sportove ali u vateropolu je aksiom). Ali treba priznati i da je njihov posao krvav jer 90 posto prljavih stvari se odradi pod vodom i kako sad čovek da vidi skidanje gaća, čupanje kurca i muda, gruvanje kolenom u rebra i slabine ili klanje noktima na nogama (ovo se pre redovno radilo pa su uveli obavezan pregled dužine noktiju pre tekme).

Drugo, vaterpolo je marketinški mrtav sport i kao ima sasvim lepu priliku da ga kapitalizam i fizički sahrani. Dobro, entuzijazam  se ne može ubiti, uvek će vaterpolo kao igra postojati ali nešto što se zove recimo vaterpolo kao olimpijski sport… pa čisto sumnjam da će još dugo potrajati. Jednostavno, jedan sport je živ tačno onoliko koliko je isplativ. Niko pametan neće uložiti dinar u nešto a da vidi da ne postoji mogućnost da od tog dinara napravi bar 10 para profita. A vaterpolo je baš takav, marketinška crna rupa koja nema mogućnost da vrati uloženo onom ko bi ubrizgao finansijsku injekciju u njega. Vaterpolo plivališta imaju male kapacitete tribina pa je pokušaj da se zaradi od ulaznica u startu osakaćen. Sama “sportska arena” je malih dimenzija pa je prostor za neke okoloterenske reklame minoran a i brate šta da reklamiraš, filtere za vodu? Nešto ne mogu da zamislim MasterCard ligu šampiona u vaterpolu. Ostaje sportska oprema, a nju sačinjavaju kupaće gaće, bade mantil, peškir i papuče. E da, i kapice za kupanje koje osim profi sportista koristi još 47 ljudi na planeti.

Treće, vaterpolo niko ne igra. Po popularnosti vaterpolo se ne nalazi ni u prvih 20 sportova sa nekim “oblikom” lopte. Čak i u Srbiji veoma omiljeni polo ima 5 puta više registrovanih igrača u svetu od vaterpola. O kuglanju da ne pričam, 16 miliona ljudi na svetu se bavi kuglanjem. Ono što je ipak najbitnije od svega u poražavajućim činjenicama koje degradiraju vaterpolo je to da se i od tog mučenog broja ljudi koji se bave vaterpolom možda jedan posto može da zaradi da ima za hleb i mleko i račun za mobilni a verovatno ni deseti deo promila vaterpolista ne zaradi u karijeri toliko da može da kaže “e kul, sad do kraja života mogu da ladim jaja, deste kurve stigo Denis Šefik”.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Doktora si hteo da iznabadaš a?[/typography] 

Kad se pogleda slika zemalja koje ozbiljno shvataju vaterpolo, lista postane toliko dugačka da obuhvati 3 bivše zemlje iz SFRJ-a, Mađarsku, Italiju i Španiju, a sve ostalo je druga, šesta i dvaesosma liga, pa čak i Rusi. Dok su postojali Sovjeti bili su sila, ovako okrnjeni su tekma za sedmo mesto na svetskom prvenstvu sa Grcima ili Amerima. Na evropskim prvenstvima još od 1950. niko sem pomenutih zemalja nije uzimao medalju osim par medalja Nemaca i jedne bronze Rusa posle raspada SSSR-a. Na svetskom još gore, jedna bronza Nemaca i jedna Grka od postojanja takmičenja. Na olimpijadama hronično napaljeni Ameri uspeju da ukradu poneku medalju i to je to. Za poslednjih 65 godina ovog sporta svega osam zemalja (Srbiju, Crnu Goru i Hrvatsku računam kao jednu) je uzimalo medalje i to je kraj bilo kakve rasprave o planetarnoj popularnosti vaterpola. Izvini moćna Holandijo što ne računam tvoje zlato iz 1950. godine, mogu da zamislim kako je to tek tad izgledalo.

I četvrto, veoma opasno. Po nekim istraživanjima vaterpolisti su u vrhu po visini IQ-a među svim sportistima. Ne znam, možda zbog toga imamo opskurne likove poput doktora Šapića, ministra Udovičića a i sadašnji naš najbolji igrač preti da će za jedno pet godina verovatno postati direktor upravnog odbora JAT-a il tako neko sranje. Možda bi bilo bolje da su gluplji.

Budućim naraštajima ipak mogu da kažem da treniraju vaterpolo jer razvija telo, timski duh, drugarske odnose, pa nikad se ne zna, možda jednom i dobijete stan ili osvane naslov u Kuriru “Poznata zvezda Granda jebala anonimnog vaterpolo reprezentativca”

P.S. Vladimir Vujasinović, verovatno najveći genije sa loptom u vodi ikad nema fotku na svojoj vikipedija stranici. Ni našoj ni engleskoj.