Tarzanija preporuka: Intouchables
Konačno svetski popularan film koji piša po političkoj korektnosti. Prepun crnohumoraških fora poput one „nema ruke – nema čokolada“, Intouchables nas podseća da nam je francuski humor veoma blizak i drag, skoro kao i britanski. Što je najbolje, zamislite, postoje francuski filmovi u kojima ne igraju ni Žan Reno ni Žerar Depardje ni Smrda Mudić. To je skoro kao neki srpski film bez Bate Životinje, Mikija Manojlovića i Sergeja Trifunovića. Igra Francois Cluzet, čovek čija je filmografija duža od liste za kupovinu što mi žena sastavlja vikendom, a opet do sada nije bio ni u jednom filmu koji je iz Francuske doplivao do Srbije. I igra Omar Sy, lik koji liči na Dikembe Mutomba.
Radnja je prosta i zato ovaj pasus i nije preterani spojler: crnac iz pariskog geta brine o prebogatom kvadriplegičaru. Ovaj ga je uzeo u službu baš zato što se u getu ne uče lepi maniri i što nema sažaljenja. Onda tu među njima šala i komika vlada. Nema dramatičnih dešavanja, nema svađa, nema da ovaj umire, a crnac da ga spašava, nema proseravanja – uostalom, film je pravljen po istinitom događaju. Bekgraund priče koje prate ovaj glavni tok, opet su ljudske – crnac ima porodicu od 80 članova o kojoj treba da brine, a invalid ponovo traži ljubav svog života.
Ova sjajna stvar kod nas prevedena debilno „Nedodirljivi“, za nekoliko meseci postala je drugi najpopularniji film u istoriji Francuske. Ako ovo nije dovoljno, u filmu ima još, ali samo za nas koji se nepopravljivo ložimo na pegave riđokose.
