Tarzanija u kuhinji – od bifteka do sušija

Odmah na početku da kažemo – to što naš sajt zalazi i na tradicionalno žensku teritoriju, kuhinju to jest, ne znači da sad vi žene možete da sednete u kauč, uzmete pivo i češete bulju. To je i dalje naša obaveza, a u kuhinji smo samo u prolazu.

Verovatno misliš da je vrhunac kulinarstva punjena pljeskavica u somunu, sa urnebesom, kupusom i senfom pride? Moram da ti kažem – u pravu si! Kako ipak veći deo sveta nema privilegiju da se hrani po srpskim kioscima, a red je da vidimo dalje od svog nosa, evo Tarzanijine (zapravo moje, ali nadrkanije zvuči kad napišem Tarzanijine) kritike svetskih kuhinja, odnosno onoga što nam se podvaljuje iz raznih zemalja. Ocene će biti izražene u najrelevantnijoj jedinici, vokijima kostićima, i to na skali od 1 do 5.

ARGENTINA

Pre neki dan sam gledao Konana. Sranje je, naravno. Ali na početku filma dvanaestogodišnji Konan odmah zakolje četiri lika noseći živo jaje u ustima – jaje, naravno, ne pukne. Dakle, film se ne zavija u oblande, od početka se zna da je takav kakav je – to cenim. Slično je sa argentinskom kuhinjom, nema foliranja i filozofije: ima samo krava, a od krave samo stejkovi. Varijacije su stejk od leđa ili buta, krvav, roze ili dobro pečen. Mogao bih da živim u Argentini, krkam mesište i navijam za River. Velika zamerka restoranima – zauzdajte malo cene, ako je krava nije kengur majka mu stara.

Preporuka: Entrekot (najčistiji stejk iz predela rebara) srednje pečen, pekarski krompir, grilovana paprika, praziluk, i kukuruz. Neko fino polusuvo belo vino ili Banatski rizling, koga bole kurci kad je takvo meso.

Tarzanijina ocena:

FRANCUSKA

Kroasan u nutelu pa udri – to je otprilike sve što ti treba od Francuza. Imaju oni svoje svetle trenutke tipa zečetina u šljivama – treba probati, ne treba se time hraniti. Uopšte, zamišljajući neko francusko jelo, obavezno zamislim i napirlitanu babu kako sedi u nekom kafeu na Trokaderu gde espreso košta šest evra, dok joj pored noge dahće pudlica sa mini-valom. Francuze strašno diskredituje količina klope koju serviraju – porcija ne može da nahrani ni Anđelinu Džoli, a kamoli čoveka. Sa druge strane, vade ih ludi Baskijci koji su izdašni i imaju neke strava omlete.

Preporuka: Baget i rošfor, neko aromatično vino, recimo semijon ili još bolje porto, iako nije francuski. To se zove mezetluk.

Tarzanijina ocena:

JAPAN

Skromni Japanci gledaju hentai pornjavu, žive u papirnim stanovima i jedu jeftinu klopu i zato ih mi voršipujemo. Sirova riba, umotana u pirinač, a sve to umotano u koral. Suši je verovatno najbolje jelo na svetu ako se pogleda osa ukusno-zdravo. U kućnoj radinosti Japanci nikada ne savijaju suši, nego jednostavno odvojeno naslažu sve sastojke pa udri – kao ti kada čapkaš malo leba, čvaraka i kavurme. Uz to miso – bistra supica od fermentisanog pirinča, ječma i soje. Milina. Jedini minus – stomak treba da se navikne na sirovo, neophodna je upornost.

Preporuka: Norveška rolnica – to je uramaki (izvrnuti suši) u kojem koral ide oko lososa (može još tu i krastavac, paprika i avokado) pa tek onda ide pirinač. Onda se sve uvalja u kavijar. Uz ovo može pivo, samo ne japansko jer ima ukus kao voda kojom si oprao čašu od Jelena.

Tarzanijina ocena:
 

GRČKA

Grčka kuhinja je Đenaro Gatuzo. Nije maštovita i toga se ne stidi. Samo jednu stvar zna da radi, ali nju radi jebeno dobro i zbog toga je volimo. Svo ono svinjsko mesište, red masnog, red krtine, nabijeno na štap i pečeno. Giros je bogotac, sve ostalo je varijacija na temu. Girose, hvala ti što nam, po priuštivim cenama, ulepšavaš dane u Olimpik biču, dok gledamo propupele sisiće maturantkinja iz Aranđelovca i psujemo turističku agenciju jer je apartman ustvari podrum bez prozora.

Preporuka: Uzo na eks. Giros u tortilji – mnogo tsadzikija, mnogo luka, malo pomfrita. Pivo uz to. Ponoviti ceo postupak bar još jednom.

Tarzanijina ocena:

TURSKA

Kad god se na četu pohvališ plavokosoj Dankinji kako je srpska kuhinja do jaja, posebno sarma, Miloš Obilić se okrene u grobu i zapita: Koj sam kurac ginuo? Iako smo od Turaka uzeli svu klopu, osim one koju smo uzeli od Mađara, u međuvremenu znamo da je spremimo mnogo bolje od njih. Hakan iz Marmarisa bi se posrao na turski burek samo ako bi pojeo 350 grama sa mesom kod Trpkovića. Imaju Turci svojih momenata sa janjetinom, ali moramo da im srozamo ocenu jer je doner ipak jadna zamena za giros – religiji gledamo kroz prste, ali kada se meša u hranu onda to znači rat.

Preporuka: Vruća janjetina urolana u male tortilje, prelivena jogurtom. Uz to neki pomfrit i, naravno, efes.

Tarzanijina ocena:
 

ITALIJA

Kad u Ponču uzmeš dva parčeta kaprićoze, pa ih još zaplašiš ruskom salatom, sigurno ne pomišljaš da jedeš najveće remek-delo internacionalne kuhinje. I ne jedeš. Pica kojoj je testo debelo kao guma od FAP-a, a gore se dva kolutića salame tužno gledaju preko jedne masline – ne može biti italijanska pica. Špageti sa kilom mešanog mlevenog mesa prženog na masti i malo paradajza ne mogu biti bolonjeze. Ali jebiga, i osipaoničke lubenice i turijske kobasice se falsifikuju, pa što ne bi italijansko testo. Za to nisu krivi Italijani, njima hvala na kuhinji koju smatramo domaćom.

Preporuka: Pica sa pršutom, svežim parmezanom i rukolom pečena u kamenoj peći. Preko maslinovo ulje zaljućeno čilijem. Pivo uz to.

Tarzanijina ocena:

NEMAČKA

Svima je ponekad do junk fooda – onda odeš u Mek, uzmeš tri dupla čizbrugera, veliki pomfrit, kolu i pitu od jagoda. Staviš to u sebe i dobro. E tako bi Nemci svaki dan da moraju da jedu samo svoju kuhinju. Tone kupusa kišeljenog u vinu, knedle, kobaje, bavarski odresci koji liče na veliku viršlu i sve ono što je dobro kao podloga za galone piva, ali je loše ako želiš bar malo da uživaš u hrani. Nemci imaju i neki fetiš prema špargli, jedinoj životnoj namirnici na svetu koja nema nikakav ukus. Pomenimo i karivurst, prvu violinu nemačke brze hrane – svinjska kobasica u sosu od paradajza ili kečapu i količinom karija koju za ručak potroši desetočlana indijska porodica. I da ne zaboravimo, hvala Germanima na bečkoj šnicli – to može uvek.

Preporuka: Nemce će očajne ocene spasti samo svinjska kolenica iz pivnice, na koju je autor posebno slab (na kolenicu, ne na pivnicu). Kolenica je dimljena, onda kuvana, onda zapečena, po mogućstvu sa malo meda. Simfonija. Uz to mutno minhensko pivo, najbolje Vajen Štefan ili Franciskaner, pošto toga nema u Srbiji – može i Paul Aner.

Tarzanijina ocena:

BRAZIL

U brazilskom restoranu prvo uzmeš prilog – jednostavni pirinač preliven čorbastim crvenim pasuljem. Ima tu još nekih hladnih predjela, a onda se oko tebe rastrče konobari sa priručnim ražnjevima na koje je nataknuto hard-kor meso: volujski vrat, reš pečena slanina, krvavi teleći odresci, ogromni ražnjići… Samo mahneš nekom od konobara, on dođe sa ražnjom i mačem i odseče ti komad na tanjir. To zadovoljstvo prežderavanja košta dosta, ali vala i vredi. Brazilcima moramo da srozamo ocenu jer jednostavno ne mogu da prihvatim da je mali Paolo iz favela Rio de Žaneira čuo za bilo šta od ove hrane – osim pirinča i pasulja.

Preporuka: Pogledati snimke finala Svetskih prvenstava 1958, 1962, 1970, 1994, 2002 – time se Brazilci hrane, inače su sirotinja. Možeš da izdrkaš na Pelea i Ronalda.

Tarzanijina ocena:
 

Nastavak sledeće sedmice, a ti možeš dati doprinos u komentarima. Samo mojne da bude tipa: Hotje li biti Rusija, nasha pravoslavna bratja, obozzavam rusku salatu!!!;)