Tarzani političkih nauka

Diplomci Fakulteta političkih nauka imaju uglavnom tri opcije da nađu posao u struci: 1) Da budu spremni na ogromnu količinu sranja i platu od 22.000 novih dinara za celodnevno rintanje po lokalnoj radio-stanici; 2) Da podele dupe gde treba da bi to isto dupe uvalili u fotelju neke nevladine organizacije finansirane od Kraljevine Norveške; 3) Da daju pičke kome treba da bi dobile titulu PR i pokazivale blistavi osmeh i dekolte u RTS-ovom jutarnjem programu pet minuta godišnje kada predstavljaju ono čega su portparolke.

Svim tim diplomcima niko nije kriv – sami su upisali najbesmisleniji fakultet u istoriji, sami neka kusaju govna koja uz taj fakultet idu. Ni same studije im nisu donele mnogo sreće – gomila pičetine koja se jebe sa Fonovcima, gomila gabora koja bi da ih siluje posle obaveznih vežbi iz Istorije političkih teorija, i hiljade stranica idiotskih činjenica koje će biti zaboravljene čim šestica bude u indeksu. Iako zaista fakultet koji može da se studira samo prepodne, uzaludnost pročitanog na studente FPN-a ostavlja trajne posledice. Recimo: [highlight]„Činjenica da postoje potpuno izvesna saznanja govori protiv svođenja istine na verovatnoću i protiv utapanja logike istine u logiku verovatnoće; jedino ako se istina idealizuje, kao i pojam zakonitosti, onda izlazi da su sva naša saznanja stvarnosti samo verovat…“[/highlight]

To ti kažem. Ipak, među ovakvim budalaštinama, među Kantovima, Hegelima, zakonodavnom vlasti u Poljskoj, političkom metodom konkretizacije, istorijatom nemačkih Zelenih, definicijom kibernetike, razlikom diktature i autokratije, Veberovim tipovima ličnosti, naučnim pojmom zavere i klasifikacijom društvenih grupa – provlače se neka kul imena i teorije koje se lako pamte jer su jednostano opake.

Nikolo Makijaveli (1469-1527)

Ono što je Srđan Šaper danas, to je bio Nikolo Makijaveli na početku 16. veka. U svom remekdelu „Vladalac“ savetuje monarhe kako da što duže ostanu na vlasti, da budu pola ljudi, a pola zveri, da vladaju strahom i čvrstom rukom: [highlight]„Dа li je bolje dа te ljudi ljube ili dа te se boje? Odgovor je dа bi nаjbolje bilo i jedno i drugo; no kаko je to dvoje teško sаstаviti, mnogo je sigurnije dа te se ljudi boje, negoli dа te ljube, аko već oboje ne možeš postići. Jer o ljudimа se uopšteno može kаzаti: nezаhvаlni su, nepouzdаni, pritvorni, izbegаvаju opаsnosti i pohlepni su zа dobitkom; dok im dobro činiš, tvoji su, nude ti svoju krv, imetаk, žene i decu, kаd je potrebа dаleko; no kаd se nevoljа primаkne, okreću se. Propаdа vlаdаr, koji se posve oslonio nа njihove reči, pа se nije ni nа štа pripremio.“[/highlight]

Još niz genijalnosti izriče ovaj doajen filozofskog pera: vladalac ne sme biti previše velikodušan – ako mačku stalno toviš kupovnom hranom, oleniće se, prestače da lovi miševe i još će misliti da ima puno pravo da se tako ponaša. Zatim, vladalac treba da drži svoju reč ili da bar izgleda kao čovek koji drži svoju reč, u fazonu Ma šta vam je, biće 1000 evra od akcija sigurno ili Ne brinite, pa Koridor 10 je praktično gotov. Na kraju, Makijaveli posebno upozorava vladare da se čuvaju laskavaca i šlihtara koje svojom nauljenom glavom penetriraju u kraljevsko dupe tako da im samo nogice vire. Sve što je Nidža napisao, može se ukratko sumirati: [highlight]Cilj određuje (opravdava) sredstvo[/highlight].

Drugačija interpretacija: Neki dokoni ljudi koji nisu imali pametnija posla nego da tumače reči drugih dokonih ljudi, ustvrdili su da je Makijavelijev „Vladalac“ zapravo satira. Nikolo Makijaveli je navodno duboko u duši bio republikanac, pa je trolovao vladare, istovremeno pokazujući da su kraljevi skotovi i goveda. Mi ne verujemo u takve interpretacije. Kad u ukršetenici naiđemo na „ime čuvenog satiričara, 6 slova“, uvek ćemo upisati „Radoje“.

Tomas Hobs (1588-1679)

Hobs je jedan od začetnika liberalne misli, jedan od prvih koji se zalagao za prava pojedinaca po sistemu da svako može da radi šta god hoće ako to zakonom nije zabranjeno. Tako je Hobs omogućio postojanje Parade ponosa, Sonje Liht, Amsterdama i mladih aktivistikinja LDP-a koje daju pičke samo odlikašima sa kariranim maramama. Međutim, ono što Hobsa stavlja u tarzane političke misli je njegov stav da su ljudi po svojoj prirodi velika govna – čovek bi pre oteo nego zaradio, uzeo nego dao, a svi koji su u Srbiji proživeli bar tri izborna ciklusa znaju da je čika Hobs govorio istinu.

Kao jedan od teoretičara društvenog ugovora, Hobs je verovao da je prirodno stanje zapravo opšti pičvajz, [highlight]rat svih protiv sviju[/highlight] gde je [highlight]čovek čoveku vuk[/highlight], gde vladaju bezakonje i haos, a drumovima šetaju ljudi spremni da ti oderu kožu za dva dinara. Ukratko, prirodno stanje je nešto kao Smederevo. Zato su, kaže Hobs, ljudi jednom seli, popili po rakiju, i dogovorili da vladavinu straha zamene vladavinom zakona, iz čega će polako i stidljivo, a onda sve brže – nicati progres. Vlast se predaje u ruke jednome suverenu koji vlada u interesu svih.

Drugačija mišljenja: Ostali teoretičari društvenog ugovora koji su došli posle Hobsa, morali su, naravno, nešto da prikenjaju i podnose amandmane. Džon Lok je recimo upozoravao da apsolutna monarhija koju je predviđao Hobs može da uguši prava pojedinaca. Žan Žak Ruso je, u svojoj naivnosti, tvrdio da su ljudi po prirodi dobri (!), ali da ih društvo kvari. Isto mi je rekao Kića Pajdoman kad sam ga sreo razvaljenog i bezubog pre neki dan: Jebiga Okse, iskvrailo me društvo! I na kraju, smarač Šarl Monteskje koji je, umesto Hobsove monarhije, uveo podelu vlasti na izvršnu, sudsku i zakonodavnu čime nam je ostavio da, umesto jedne bahate kraljevske porodice, finansiramo putne troškove, gulaše i vinjake hiljada ogavnih stranačkih kadrova.

Tomas Robert Maltus (1766-1834)

Gospodin Maltus je bio ekonomista, ali se proslavio kao osnivač demografije. Pri tome, tu disciplinu je osnovao pokazujući kreativnost inženjera Juga 45 – Maltus je jednostavno rekao da stanovništvo raste [highlight]geometrijskom progresijom[/highlight], odnosno da, u proseku, dvoje roditelja imaju četvoro dece, to četvoro dece će sa svojim partnerima imati 16 potomaka i tako dalje. U prevodu, broj stanovnika raste u pičku materinu. Sa druge strane, životne potrepštine, pre svega hrana, povećavaju se jedva [highlight]aritmetičkom progresijom[/highlight] iz čega Maltus izvlači jednostavni zaključak da će nakot čovečanstva biti sve gladniji i bedniji.

Ono što daje šmek Maltusovoj teoriji je tvrdnja da su ratovi, prirodne katastrofe, bolesti i sve ostale nedaće koje snalaze ljudski rod – sjajna stvar! Rat proredi populaciju pa onda oni koji ostanu imaju šta da jedu. Afriko, raduj se suši, malariji i pokolju u Darfuru jer da nije njih, ne bi imala leba da jedeš! Nemaš ni sad, ali u teoriji bi ti bez ovih sranja bilo još teže. Najgore je što su Maltusa mnogi shvatili veoma ozbiljno – Ujedinjene nacije su i 1970-tih davale preporuke o rađanju i razvoju stanovništva koje kao da je pisao Maltus lično.

Šta je zaboravio: Jedan od prvih koji se protivio Maltusovim budalaštinama bio je glavom i bradom Karl Marks (hehe, bradom, kapirate, Marks bradonja… nije važno) koji je podsetio da, kako stanovništvo raste, napreduje i tehnologija. Nekad se riljalo drvenim plugovima, sada jebiga to rade kombajni pa je i prinos hrane veći. Da ne pominjemo genetsku modifikaciju zbog koje pile ima batak kao noj, a hipsteri nezadovoljno vrte glavom i kupuju „bio“ hranu po trostrukoj ceni. Istina je da Zemlja nije ni izbliza tesna i da ima hrane za sve – jeste, 15 miliona dece godišnje crkne od gladi, ali to ne mora biti tako: novac koji se utroši na proizvodnju jedne rakete može da hrani školu punu dece pet godina.

Fridrih Niče (1844-1900)

Ovom filozofu i poeti bujnih brkova imamo da zahvalimo razaranje lažnog jevrejskog i hrišćanskog morala. Niče ga je zvao – [highlight]robovskim moralom[/highlight]. Svi kojima je život podelio lošije karte, koji su jadni, bedni, siromašni, bolesni, ružni i glupi – rešili su to da proglase za svoje vrline. Siromaštvo je recimo proglašeno za skromnost, a ne za nesposobnost. Skromni ljudi su odabrali da budu takvi što ih čini dobrim. Samim tim robovski moral kao zle osobine označava bogatstvo, moć, znanje, vlast, lepotu. Grubo rečeno, u hrišćanstvu i judaizmu biti bolji od drugih znači biti zao – zato će i danas mitropolit Amfilohije pozivati vernike na skromnost i žrtvu, pre nego što sedne za volan svog Audija Q7.

Osim toga, Niče je začeo [highlight]nihilizam[/highlight], učenje koje govori da čovečanstvo nema nikakvu višu svrhu, da sve što radimo ili mislimo ne vodi nekom konačnom cilju. [highlight]Bog je mrtav[/highlight], tako da ni on nije cilj. Uprkos tome, Niče je smatrao da ljudi moraju da se vode određenim vrednostima, ali da one nisu univerzalne, nego variraju od pojedinca do pojedinca. Čovečanstvo u celosti – nema vrednost koju sledi. Kad uplatiš Švedska-Engleska gg3+, to nije zbog mira u svetu ili približavanja svrsi čoveka – to je da bi uzeo neku crkavicu za sebe ili, češće, da bi gazda kladionice imao za kurve i kokaniđu.

Uticaj: Ničeova zagrobna nesreća bila je što je 33 godine nakon njegove smrti na vlast u Nemačkoj došao promućurni bolesnik koji se ložio na „Zaratustru“ i „Volju za moć“. Hitler je, kao i ortak mu Musolini, tumačio Ničea kako je stigao, birao momente koji su mu odgovarali tipa Jevreji govna, robovski mentalitet, mi Nemci odabrani plavokosi, dobro ja sam crn, ali me brk vadi. Posebno je slobodno tumačen Ničeov [highlight]natčovek [/highlight](Übermensch) kojeg je filozof opisivao više kao ideal, a Hitler u njemu video sebe i arijevsku rasu. Verovatno nije predviđao Kediru, Ozila, Podolskog i Gomeza u timu.

Džon Majnard Kejnz (1883-1946)

Klasični kapitalizam je smislio ovako: poslodavac zapošljava radnike jer što više radnika ima, više proizvodi te više i zarađuje. Radnici troše svoje plate što otvara nova radna mesta i tako se dolazi do pune zaposlenosti i blagostanja. Drugim rečima, vlast treba da uvali bulju u kauč, otvori Jagodinsko, češe muda i gleda kako se stvari rešavaju same od sebe. Ali to ne ide ni u pesmi – prvo, mnogi ljudi ne žele da rade, a pogotovo ne da tegle kutije Čipsija i Frutele u Rodićevom magacinu za 15 hiljada mesečno; drugo, ljudi se štekaju i ne troše sve pare koje zarade; treće, poslodavci su Miškovići koji gledaju da uštede na svemu, a pre svega na radnoj snazi kako bi stavili još koji pozlaćeni ornament na pramac jahte.

Zato je čika Kejnz to smislio drugačije, i napravio jednu od najvećih revolucija u makroekonomiji – država ne može da drka na kauču, nego ima itetkako da interveniše i da obezbeđuje poslove. Recept je jednostavan – država se zaduži, potroši pare koje nema na razne radne akcije, otvori radna mesta, tako zavrti pare, stvori proizvodne kapacitete i ekonomiju koja će nadoknaditi ono zaduživanje. Tako su radili i danas rade manje-više svi osim Kube i Severne Koreje. Kejnza su najbukvalnije shvatili Grci (što koj kurac da radimo kad možemo da uzajmimo, dodaj deder taj giros i naspi mi uzo) i Srbi (ej da zaposlimo mog malog u Opštini, šta ima veze što Leskovac ima javni sektor kao Šangaj).

Kritika: Neke od najozbiljnijih glava ekonomije, pre svih Milton Fridman i Fridrih Hajek, pljuvali su Kejnza kako su stigli – oni kažu da ne može da se troši ono što se nema. Stalno zaduživanje vodi u inflaciju, a kada se to ukrsti sa slabim privrednim rastom dobiju se galopirajuća stagflacija, novčanice od milijardu dinara, redovi za ulje, šećer, sojino meso umesto svinjskog i deda Avram.

To je bila teorija. Kruna svake teorije je, zna se, njena primena u praksi:

Makijaveli:
– Radiša, mali opet sipa vegetu po čokoladi pa umače u ajvar i jede. Mene ništa ne sluša, reci mu ti.
– Slavice, donesi mi opasač. Nema, moraš da budeš govno da bi te ljudi slušali.

Hobs:
– Kako fin ovaj mladić, zamisli nudi mi ceo set ekspres lonaca za neverovatnih 17.999 dinara i još dobijem super-secka i dva parfema potpuno besplatno!
– Da, da, divan jedan čovek. E neuka ženo, bolje mu pokloni pare i još mu pičke daj.

Maltus:
– Đesi, komšija avetinjo! Što će ti taj pištolj, jado, spušti ga!
– Izvini, komšo, moram malo proredim populaciju Vračara. Znaš, to je dobro za zajednicu, raduj se zbog nas koji ćemo preživeti.

Niče:
– Sinko, svi su ljudi božje stado, a najveće su vrline siromaštvo i skromnost.
– Jeste, pope, zato si ti zadrigao kao prasac pred Božić, a opela i venčanja naplaćuješ samo u devizama.

Kejnz:
– Ima li smo osam duplih vinjaka i šest velikih piva… 2560 dinara, gospodine.
– Stavi mi to na račun. Platiću kad mi krene malo bolje u životu, samo što nije.